Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Preševu Ki br. 210/06 od 14.03.2007. godine određeno je sprovođenje istrage protiv tužioca, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 1. u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kao saizvršilac u pomaganju u smislu člana 35. KZ. Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu K br. 438/15 od 30.11.2015. godine tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio jedno produženo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi člana 61. KZ, a optužba je odbijena za krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ u vezi člana 61. KZ, te je tužilac oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave u pomaganju iz člana 357. stav 3. u vezi stava 1. KZ i 53. KZ. Presudom Višeg suda u Vranju Kž br. 54/16 od 16.03.2016. godine, navedena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu od 30.11.2015. godine je preinačena, pa je tužiocu usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja odbijena optužba da je izvršio jedno produženo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi člana 63. KZ i usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja odbijena optužba da je tužilac izvršio krivično delo falsifikovanja službene isprave u pomaganju. Krivični postupak protiv tužioca trajao je od 14.03.2007. godine do 16.03.2016. godine. Tužilac je kao zaposlen u ... banci Srbije AD ... 2008. godine radi produženja ugovora o radu poslodavcu morao pored ostalih dokumenata da dostavi i potvrdu suda da se protiv njega ne vodi krivični postupak. Međutim, zbog vođenja navedenog krivičnog postpuka tužilac ovu potvrdu nije mogao dostaviti zbog čega mu nije produžen ugovor o radu i radni odnos mu je prestao dana 10.12.2008. godine. Tužilac je tokom februara 2009. godine radi zasnivanja radnog odnosa konkurisao i u firmi „BB“ DOO, ali u radni odnos nije primljen kada su u tom preduzeću saznali da je protiv tužioca u toku krivični postupak. Iz iskaza svedoka i tužioca kao parnične stranke, utvrđeno je da je tokom trajanja krivičnog postupka protiv tužioca bilo raspisano više konkursa za posao i to u Poreskoj upravi, Ministarstvu finansija, Carinskoj upravi i Prekršajnom sudu u Preševu. Tužilac je svoj tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da je protiv njega neosnovano vođen krivični postupak koji je trajao skoro 10 godina usled čega mu je urušen lični i profesionalni ugled i nije mogao da zasnuje radni odnos, jer je na konkursima u državnoj upravi jedan od uslova bio da se protiv kandidata ne vodi krivični postupak, a u privatnu firmu u koju je konkurisao, nisu ga primili jer su saznali za krivični postupak, zbog čega je nastala predmetna šteta.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom odredbe člana 154., 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tužilac ostao bez posla zato što se protiv njega vodio krivični postupak, da je za sve vreme trajanja krivičnog postupka tužilac bio onemogućen da se zaposli, jer nije mogao da dostavi potvrdu da se protiv njega ne vodi krivični postupak, te da je zbog toga pretrpeo materijalnu štetu u vidu izmakle koristi za koju je odgovorna tužena, s obzirom da postoji uzročno-posledična veza između materijalne štete koju je tužilac pretrpeo i vođenja krivičnog postpuka. Tužilac nije konkurisao na radna mesta upravo zbog vođenja krivičnog postupka jer bi mu svi tražili uverenje da se protiv njega ne vodi krivični postupak. Zbog navedenog prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a koji je nerealizovanu tužiočevu zaradu izračunao na bazi prosečnih mesečnih zarada u Republici Srbiji za lice sa višom stručnom spremom u traženom periodu. Na dosuđene mesečene iznose zarade koju bi tužilac ostvario istom je saglasno članu 186. i 277. ZOO priznata i zakonska zatezna kamata od datuma dospeća svake zarade koju bi tužilac ostvario da nije bilo štetne radnje.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i pravilnom primenom materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužioca sa zaključkom da na strani tužene nema odgovornosti za štetu koju je tužilac pretrpeo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak i pravni stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO. Sama činjenica da je protiv tužioca vođen krivični postupak ne može se smatrati nepravilnim i nezakonitim radnjama organa tužene, bez obzira na njegov za tužioca povoljan ishod, s obzirom da su organi tužene postupali u okviru zakonom datih ovlašćenja. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka predstavlja upotrebu legalnih pravnih sredstava protiv mogućih i potencijalnih učinilaca krivičnih dela i podrazumeva zakonitu proceduru tokom koje su okrivljeni zaštićeni pretpostavkom o nevinosti. Primena pravnih sredstava ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, a koje tvrdnje tužilac u tužbi nije izneo niti tokom prvostepenog postupka dokazao. Dakle, u odsustvu konkretno utvrđenih protivpravnih postupaka od strane organa tužene tokom pokretanja i trajanja krivičnog postupka, činjenica da je krivični postupak okončan bez osuđujuće presude sama po sebi nije dovoljna za zaključak o nepravilnom i nezakonitom radu, pa tužilac prema opštim odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na naknadu štete za zaradu koju potražuje. Trajanje krivičnog postupka nije od uticaja na odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. ZOO u parničnom postupku, s obzirom da je u vreme trajanja krivičnog postupka protiv tužioca, zaštita prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete nastale povodom istog, bila obezbeđena u skladu sa odredbama člana 82., 89. i 90. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 109/07, 99/11 i 18/13-US) ustavnom žalbom i potom prema članu 8A-8V Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/08...101/13) naknadom u posebnom postupku, kako je to pravilno i utvrdio drugostepeni sud.

Dakle, predmet tužbenog zahteva tužioca je naknada u vidu izmakle koristi zbog nezakonitog rada organa tužene. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okrivu zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, to nema osnova odgovornosti tužene za naknadu tražene štete u smislu člana 154., 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom člana 401. stav 1. tačka 3. u vezi člana 153. stav 1., 163. stav 1. i člana 165. stav 2., zbog čega je pobijana presuda potvrđena i u tom delu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić