U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Mihailović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Mladenović, advokat iz ..., radi ispunjenja ugovora, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1583/16 od 09.12.2016. godine, na sednici održanoj 19.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1583/16 od 09.12.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1583/16 od 09.12.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 307/13 od 04.06.2015. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA kojim je traženo da se tuženi BB obaveže da tužiljinom poveriocu Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda JP plati dug za građevnsko zemljište po ugovoru broj ../.. od 20.03.2006. godine koji je navedeno preduzeće zaključilo sa tužiljom kao investitorom 20.03.2006. godine, a po osnovu obaveze koju je tuženi preuzeo ugovorom o zajedničkom investiranju Ov. ../.. od 28.11.2008. godine i to: dug po pravnosnažnoj presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3189/08 od 03.12.2008. godine u iznosu od 14.918.387,00 dinara (na ime glavnog duga 7.306.943,91 dinar i kamata 7.611.433,90 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 21.12.2014. godine kao dana veštačenja do isplate, koliko iznosi tužiljina obaveza po presudi, i dug po tužbi u predmetu Višeg suda u Beogradu P 828/11 koja je tužba podneta od strane Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda protiv tužilje AA, u iznosu od 19.433.862,00 dinara (glavni dug 10.315.199,19 dinara i kamata 9.118.662,60 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 21.12.2014. godine kao dana veštačenja do isplate. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 02.03.2010. godine. Prvostepena odluka kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu ukinuta je rešenjem drugostepenog suda od 03.04.2013. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Pravnosnažna drugostepena presuda doneta je 09.12.2016. godine, odnosno posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 55/14), pa se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku koji je objavljen u ''Službenom glasniku RS'' br. 72/11 i 55/14.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i njeni suparničari su kao korisnici dve građevinske parcele sa tuženim BB kao fizičkim licem, preduzećem VV doo, ... i GG, zaključili ugovor o zajedničkom investiranju Ov.br. ../.. od 25.04.2004. godine. Tužilji je rešenjem Gradskog sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove od 04.10.2005. godine izdato kao invenstitoru odobrenje za izgradnju porodične stambene zgrade na navedenoj građevinskoj parceli ukupne bruto građevinske površine navedene u rešenju. Tužilja je po ovom rešenju sa JP Direkcija za građevinsko zemljištei izgradnju Beograda 20.03.2006. godine zaključila ugovor o naknadi za uređenje građevinskog zemljišta. Naknada je obračunata u iznosu od 14.821.635,00 dinara. Obavezala se da naknadu plati na način i u iznosima bliže preciziranim ugovorom sa pripadajućom kamatom u slučaju docnje. Prvi kvartal je dospeo za naplatu 22.06.2006. godine, a poslednji 22.12.2010. godine. Tuženi je platio prvu ratu od 1.480.163,50 dinara, a preostalih 19 kvartalnih rata nisu plaćene. Pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3189/08 od 03.12.2008. godine tužilja je obavezana da Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda po navedenom ugovoru plati 7.293.493,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 10.07.2008. godine do isplate i parnične troškove. Presudom je obuhvaćeno osam kvartalnih rata dospelih od 22.06.2006. do 22.03.2008. godine. U dosuđenom iznosu je sadržana glavnica rata valorizovanih saglasno ugovoru od 6.110.222,72 dinara i kamata za docnju od dospeća svakog kvartala do 09.06.2008. godine od 1.183.321,19 dinara. Tužilja i tuženi su zaključili ugovor o zajedničkom investiranju Ov. ../.. od 28.11.2008. godine, a članom 5. ugovora tuženi se obavezao tužilji da svojim sredstvima plati naknadu Direkciji prema dinamici određenoj ugovorom koji je tužilja zaključila sa Direkcijom, da o svom trošku izgradi stambeni objekat i da plati sve takse, poreze i troškove iz sudskih postupaka koji su u toku ili koji u vezi izgradnje ugovorenog stambenog objekta budu pokrenuti protiv tužilje i opredelili su šta će u novoizgrađenom objektu svakoj od stranaka po završetku izgradnje pripasti u svojinu. Presuda od 03.12.2008. godine postala je pravnosnažna jer je žalba dužnika odbijena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2628/10 od 02.02.2011. godine, a prema stanju u spisima Direkcija je na osnovu izvršne presude P 3189/08 od 03.12.2008. godine podnela predlog za izvršenje protiv tužilje 24.11.2011. godine i po tom predlogu je doneto rešenje o izvršenju I 26648/11 od 18.04.2012. godine. Višem sudu u Beogradu je 29.11.2011. godine protiv tužilje podneta tužba P 282/11 radi naplate preostalih kvartalnih rata iz ugovora od 20.03.2006. godine sa kamatom za docnju u ispunjenju ugovora u ukupnom iznosu od 13.835.798,50 dinara od čega je glavni dug 10.315.199,19 dinara i kamata za docnju od dospelosti svakog kvartala do 15.11.2011. godine 3.520.599,31 dinar. Veštačenjem je utvrđeno da tužiljina obaveza na dan veštačenja 21.12.2014. godine po presudi P 3189/08 po osnovu glavnice i kamate iznosi 14.918.398,00 dinara, a obaveza po tužbi P 828/11 19.433.862,00 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje jer je našao da odredbe iz ugovora o zajedničkom investiranju kojim se tuženi obavezuje prema tužilji da ispuni njenu novčanu obavezu prema trećem licu zasnovanu ugovorom od 20.03.2006. godine predstavljaju ugovor o preuzimanju ispunjenja iz člana 453. stav 1. ZOO. Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 453. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da preuzimanje ispunjenja se vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu (stav 1), da on odgovara dužniku ako blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu, te ovaj zatraži ispunjenje od dužnika (stav 2), ali on ne preuzima dug niti pristupa dugu i poverilac nema nikakvo pravo prema njemu (stav 3).

Shodno citiranom članu preuzimalac ispunjenja ima obavezu samo prema dužniku ovde tužilji i taj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo prema poveriocu koji ima pravo da zahteva isplatu duga samo od dužnika i nema nikakva prava prema trećem licu jer kod preuzimanja ispunjenja nema ni promene u ličnosti dužnika. Ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo samo između dužnika i preuzimaoca. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da u slučaju preuzimanja ispunjenja ako preuzimalac istovremeno ne preuzima dug ili ne pristupa dugu između preuzimaoca ispunjenja i poverioca ne nastaje nikakav pravni odnos, već za poverioca nastaje samo obaveza da po odredbi iz člana 296. st. 1. i 2. ZOO primi ispunjenje od lica koje ima pravni interes. Tuženi nije ispunio ugovor o preuzimanju ispunjenja zbog čega je je poverilac od tužilje kao dužnika zatražio ispunjenje obaveze. U ovakvoj situaciji tuženi odgovara tužilji za neispunjenje svoje obaveze iz ugovora o zajedničkom investiranju od 28.11.2008. godine, što se realizuje zahtevom tužilje da joj tuženi isplati iznos koji od nje potražuje njen poverilac. Tužilja nije ovlašćena da na osnovu zaključenog ugovora sa tuženim ističe zahtev za plaćanje tužiljinom poveriocu kao trećem licu koje ne učestvuje u parnici, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, zbog čega je pravilno, suprotno revizijskim navodima, preinačio prvostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić