Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011..18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene-protivtužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka, zaključen ...1977. godine, razveden je pravnosnažnim delom presude Osnovnog suda u Nišu P2 88/20 od 10.02.2021. godine. Stranke imaju dvoje punoletne dece, sina VV rođenog 1977. godine i ćerku GG rođenu 1979. godine, koji ne žive sa njima u porodičnom domaćinstvu. Nakon prestanka faktičke zajednice života, parnične stranke su nastavile da žive u istoj kući, stečenoj u bračnoj zajednici, koja se vodi na ime tužioca, i to tako što tužilac-protivtuženi živi u garaži i jednoj prostoriji sa kupatilom u prizemnom delu, tužena-protivtužilja koristi dve prostorije u prizemlju i kupatilo na spratu, a sprat kuće koristi njihov sin. Sprat nema poseban ulaz i ne predstavlja samostalnu stambenu celinu, već se do sprata dolazi preko zajedničkog hodnika.

Tužena-protivtužilja je rođena 1954. godine. Nikada nije bila zaposlena. Za vreme trajanja braka sa tuženim i zajednice života brinula je o suprugu, zajedničkoj deci i majci tužioca, a šivenjem je ostvarivala dodatne prihode za školovanje dece. Od prestanka zajednice života, tužena-protivtužilja je jednom godišnje do 2020. godine po šest meseci boravila kod ćerke u Americi, koja je sa svojim suprugom a zetom tužene, tuženoj plaćala troškove puta i boravka, tako da tokom boravka kod ćerke novčane izdatke nije imala. Tamo je čuvala unuka, a druge poslove radi sticanja prihoda nije obavljala. Dobijala je povremenu finansijsku pomoć od sina u plaćanju komunalnih usluga. Do pre tri godine je šila i na taj način ostvarivala deo prihoda za svoje izdražavanje u iznosu od 10.000,00 dinara mesečno. Više nije u mogućnosti da to čini zbog oslabljenog vida. Ne poseduje nepokretnu niti drugu imovinu, osim mašine za šivenje. Boluje od astme. Svoje mesečne potrebe je opredelila na iznos od 20.000,00 dinara za ishranu, nabavku odeće, obuće, lekova i za plaćanje komunalnih usluga.

Tužilac-protivtuženi je rođen 1951. godine. Zbog pretrpljenog moždanog udara 2006. godine utvrđeno mu je telesno oštećenje od 70%. Korisnik je penzije u iznosu od 38.000,00 dinara mesečno. Tokom trajanja braka je po osnovu nasleđivanja postao vlasnik stana u ... u ulici ..., koja predstavlja njegovu posebnu imovinu. Taj stan je, po sopstvenom iskazu, prodao po ceni od 41.000 evra, od čega je polovinu potrošio na plaćanje dugova i troškova banjskog lečenja, a drugu polovinu ostvarenog novačnog iznosa od prodaje stana je sačuvao. Podneo je zahtev za trajni smeštaj u Gerontološkom centru u ... o kome nije odlučeno. Osim porodične stambene zgrade stečene u toku bračne zajednice sa tuženom-protivtužiljom drugu nepokretnu imovinu ne poseduje, a penzija koju ostvaruje zadovoljava njegove osnovne potrebe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz odredbi člana 151. st.1. i 3, člana 162. st. 1. i 3. i člana 166. stav 1. Porodičnog zakona za obavezivanje tužioca da na ime supružničkog izdržavanja tuženoj plaća iznos od 22% od penzije koju mesečno ostvaruje.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio protivtužbeni zahtev, zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer u konkretnoj situaciji, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, nisu ispunjeni uslovi iz navedenih zakonskih odredbi za određivanje supružničkog izdržavanja. Prema datim razlozima, tužena- protivtužilja nije dostavile dokaze da joj je u poslednje tri godine, od kada ne šije, umanjena radna sposobnost iz čega proizlazi da ona i dalje može da na taj način svojim radom ostvaruje sredstva za svoje izdržavanje. Pritom, u izdržavanju su joj pomagala i deca, od kojih i ubuduće može tražiti novčanu pomoć. Pored toga, suvlasnik je kuće stečene u braku sa tužiocem, iako se ista vodi na tužioca i čijim iskorišćavanjem može da obezbedi mesečne prihode. S druge strane, tužiocu je utvrđeno telesno oštećenje 70%, zbog čega nije u mogućnosti da se dodatno radno angažuje radi sticanja prihoda, pa bi usvajanje tužbenog zahteva za tužioca- protivtuženog predstavljalo očiglednu nepravdu.

Osnovani su navodi revizije da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Odredbom stava 3. istog člana, propisano je da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje prestavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

Odredbama člana 160. Porodičnog zakona, propisani su kriterijumi za određivanje izdržavanja. Izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

U konkretnom slučaju, tužena-protivtužilja ima 68 godina i nikada nije bila u radnom odnosu, već je tokom svog radnog veka obavljala poslove u domaćinstvu, vodeći brigu o suprugu, deci i majci tužioca, kao i poslove šivenja radi obezeđenja troškova za školovanje dece. Pritom joj je oslabljen vid i boluje od astme, pa je nerealno očekivati da će u njenoj životnoj dobi i sa navedenim zdravstvenim tegobama uspeti da se radno angažuje, ali i da i dalje obavlja posao šivenja od kog je do pre tri godine ostvarivala novčana sredstva. Takođe, iako je zakonska pretpostavka da je suvlasnik ½ dela kuće stečene u bračnoj zajednici sa tužiocem-protivtuženim, a u kojoj stanuju i tužilac-protivtuženi i sin parničnih stranaka, ne može se očekivati da tužena-protivtužilja iskorišćavanjem svog suvlasničnog udela ostvaruje mesečne prihode, kako je to pogrešno ocenio drugostepeni sud, jer tužena- protivtužilja u toj kući koristi dve prostorije i kupatilo, kao minimalno potreban smeštaj za život.

Utvrđene činjenice ukazuju da su parnične stranke lica sa zdravstvenim tegobama, pa ih to, uz činjenicu da se radi o osobama starije životne dobi, onemogućava da se radno angažuju i da tako ostvare dodatne prihode. Tužena- protivtužilja, međutim, ne ostvaruje mesečne novčane prihode u ma kom iznosu, jer nikada nije bila u radnom odnosu, zbog zdravstvenog stanja nije u mogućnosti da i dalje šije i na taj način ostvaruje novčana sredstava, a njene potrebe su utvrđene na mesečni iznos od 20.000,00 dinara za ishranu, nabavku odeće, obuće, lekova i za plaćanje komunalnih usluga. Sa druge strane, tužilac-protivtuženi ima 71 godinu, utvrđeno mu je telesno oštećenje od 70%, a pored redovnih mesečnih primanja od penzije u iznosu od 38.000,00 dinara, koji iznos je dovoljan za podmirenje njegovih mesečnih potreba, tužilac ima i ušteđena novčana sredstva od prodaje stana kao posebne imovine u iznosu od oko 20.000 evra.

Upoređivanjem potreba i mogućnosti parničnih stranaka, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, materijalni položaj tužioca-protivtuženog je bolji od materijalnog položaja tužene-protivtužilje, pa postoje naročito opravdani razlozi da tužilac-protivtuženi doprinosi izdržavanju tužene-protivtužilje odnosno da su ispunjeni zakonski uslovi iz napred citiranih odredbi Porodičnog zakona za udovoljenje postavljenom tužbenom zahtevu, kako je to ocenio prvostepeni sud. Iznos na koji je tužilac-protivtuženi obavezan prvostepenom presudom s obzirom na ukupna novčana sredstva kojima raspolaže, neće ugroziti njegovu egzistenciju, odnosno ne predstavlja očiglednu nepravdu za njega, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud. U preostalom delu, do podmirenja ukupnih mečnih potreba tužene- protivtužilje mogu učestvovati deca parničnih stranaka.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj-protivtužilji ne pripada pravo na naknadu troškova sudskih taksi na reviziju i odluku o reviziji, koje je tražila u reviziji, jer su prema odredbi člana 9. stav 1. Zakona o sudskim taksama od obaveze plaćanja sudskih taksi oslobođena, između ostalih, izdržavana lica u postupcima u vezi zakonskog izdržavanja, kakav status ima tužena-protivtužilja u ovoj parnici, zbog čega ne postoji ni osnov za prevaljivanje ove obaveze na tužioca-protivtuženog prema uspehu tužene- protivtužilje u revizijskom postupku.

Iz navedenog razloga, primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić