Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena S.T. je izjavila revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je sa tuženom S.T. bio u braku od 24.05.1970. godine do 13.10.2003. godine kada je njihov brak razveden. U toku trajanja braka tužilac i tužena S. su živeli u Francuskoj, a u Srbiju su dolazili tokom leta. Sudovi su utvrdili i da je sada pokojni B., otac tužene S., 1964. godine svojim sredstvima kupio parcelu broj …, postojeću u ulici … broj …, u N., na kojoj je isključivo svojim sredstvima sagradio stambeni objekat koji se sastoji od prizemlja, prvog sprata i drugog sprata (potkrovlja) koji predstavlja poseban stan. Nakon izgradnje ovog objekta, sada pokojni B. je 1984. godine izvršio i usmenu deobu ovog dela svoje imovine, na taj način što je prizemni deo kuće poklonio svojoj ćerki S.V., majci tužene M., prvi sprat je poklonio drugoj ćerki - tuženoj S., a drugi sprat (potkrovlje) trećoj ćerki – D.S.. Međutim, po učinjenom poklonu, D.S. je drugi sprat (potkrovlje) prodala tužiocu, pri čemu nije sačinjen ugovor o kupoprodaji u pismenoj formi, već je sačinjeno pismeno od 22.08.1984. godine, imenovano kao priznanica, u kojoj se navodi da je D.S., na ime cene za ustupanje i prodaju u svojinu i državinu tužiocu - potkrovlja u zgradi, koja se nalazi u N., u ulici … broj …, primila od tužioca 50.000 francuskih franaka, koji prevedeni u dinare iznose 800.000,00 dinara, a da se tužilac obavezao da joj isplati još 200.000,00 dinara u francuskim francima najkasnije do avgusta 1985. godine. Ovu priznanicu potpisali su roditelji tužene S., prodavac D.S., tužilac i četiri svedoka. Kupoprodajna cena je isplaćena u celosti od novca stečenog zajedničkim radom tužioca i tužene S., tokom trajanja braka. U listu nepokretnosti broj …, KO N. – Ć.K., koja se vodi kod Službe za katastar nepokretnosti N., na navedenoj porodičnoj stambenoj zgradi upisane su kao suvlasnici na udelu od po 1/3 ovde tuženi – S.T., N.Đ. i M.R..

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac nije mogao postati vlasnik navedenog stana u potkrovlju, jer sestra tužene S., D.S. nikada nije postala vlasnik, s obzirom da ugovor o poklonu nije zaključen u zakonom propisanoj formi, pa kupovinom od nevlasnika tužilac nije mogao steći pravo svojine na spornom stanu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Naime, nije sporno da je predmetnu zgradu broj … u ulici … u N. svojim sredstvima izgradio sada pokojni B., otac tužene S.T., pa je po samom zakonu, primenom člana 21. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90), postao vlasnik ove nepokretnosti. Sada pokojni B. (koji ovo svoje pravo nije upisao u javne knjige), predmetnom nepokretnošću raspolagao je na taj način što je izvršio deobu između svoje tri ćerke, S.V., tužene S.T. i D.S. i to u tačno opredeljenim fizičkim delovima. D.S. je svojim delom raspolagala na taj način što je isti prodala ovde tužiocu, bez zaključenja ugovora o kupoprodaji u zakonom propisanoj formi, već je sačinjeno samo pismeno u kome je naveden osnov (prodaja potkrovlja u kući u ulici … broj … u N.), utvrđena i isplaćena kupoprodajna cena. Ovoj kupoprodaji je prisustvovao i sada pokojni B., istoj se nije protivio, već je ovo pismeno i sam potpisao u svojstvu svedoka. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je D.S. mogla raspolagati navedenom nepokretnošću, a da pismeno imenovano kao priznanica proizvodi pravno dejstvo ugovora o kupoprodaji, u smislu člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ broj 42/98), s obzirom da isto sadrži sve elemente neophodne za zaključenje ugovora o kupoprodaji, da je ugovor izvršen u celosti isplatom kupoprodajne cene i predajom nepokretnosti u državinu tužiocu i njegovoj tada supruzi S.T.. Dakle, iz navedenog drugostepeni sud pravilno zaključuje da stan koji se nalazi na drugom spratu (potkrovlju) zgrade broj … u ulici … u N. predstavlja imovinu koju su tužilac i tužena S.T. stekli u toku trajanja braka i kao takva, u skladu sa odredbom člana 171. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05) predstavlja njihovu zajednički stečenu imovinu.

Imajući ovo u vidu, kao i da je odredbom člana 180. stav 2. Porodičnog zakona ustanovljena zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine, te da ni tužilac ni tužena S.T. nisu dokazali svoj veći doprinos, na koji način bi imali pravo na veći udeo od ½ u zajedničkoj imovini, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno pravo suvlasništva tužioca na ½ stana koji se nalazi na drugom spratu (potkrovlju) zgrade broj … u ulici … u N., koji predstavlja zajedničku imovinu ovih stranaka. Međutim, kako se na celoj nepokretnosti kao suvlasnici vode tuženi, u idealnom delu od 1/3, odnosno nije izvršena fizička deoba, to su svi tuženi dužni trpeti tužiočevo pravo susvojine na ½ dela navedenog stana na drugom spratu kuće (potkrovlju).

Navodima u reviziji kojima se ukazuje da je tuženi N.Đ. izvodio radove i dograđivao navedeni stan, zapravo se osporava utvrđeno činjnično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP), pa ih Vrhovni kasacioni sud nije posebno ni cenio.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhvni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.