Presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr1 214/2021 od 05.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Loznici Prr1 728/198 od 21.01.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20 – u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijlanog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Navodi revizije kojima se osporava visina štete, u koju je uračunata i zakonska zatezna kamata obračunata komfornom metodom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu pravno shvatanje o sprovođenju izvršenja na osnovu izvršne isprave donete primenom neustavnog propisa utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 02.04.2013. godine (obrazloženje verifikovano 18.04.2013. godine), čija je primena u ovom slučaju moguća po analogiji (stečaj je po svojoj prirodi institut kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika).

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Privrednim sudom u Valjevu je 19.06.2009. godine pokrenut postupak stečaja nad HK „Viskoza“ AD „Svila“ DOO iz Loznice, privrednom društvu sa većinskim državnim kapitalom. Stečajni sud je 15.09.2009. godine doneo zaključak o sprovođenju stečajnog postupka bankrotstvom, a 02.10.2009. godine i zaključak o listi utvrđenih i osporenih potraživanja. Tim zaključkom je tužiocu, kao poveriocu četvrtog isplatnog reda, priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 269.678,00 dinara u koje je, pored glavnice od 106.275,00 dinara, uračunata i pripisana zakonska zatezna kamata u iznosu od 163.403,00 dinara obračunata do dana otvaranja postupka stečaja. Prema izveštaju stečajnog upravnika od 11.06.2020. godine, zatezna kamata do dana otvaranja postupka stečaja obračunata na glavni dug primenom prostog interesnog računa iznosi 100.405,00 dinara, a ukupno novčano potraživanje tužioca nakon takvog obračuna zatezne kamate iznosi 206.680,00 dinara. Tužilac u stečajnom postuku nije naplatio svoje potraživanje. Rešenjem stečajnog suda R4 St. 1017/2018 od 17.08.2018. godine, donetim po prigovoru tužioca, utvrđeno je da je u predmetnom stečajnom postupku povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve mere kako bi se stečajni postupak što pre okončao.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su o pravu tužioca na naknadu materijalne štete prouzrokovane povredom prava na suđenje u razumnom roku i odgovornosti tužene za tako nastalu štetu, odlučili pravilnom primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Tuženi odgovara za štetu kada tužilac, bivši zaposleni kod stečajnog dužnika – privrednog društva sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, a pravnosnažnim rešenjem je utvrđeno da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Navodi revizije da stečajni postupak nije okončan i da će tužilac svoje novčano potraživanje namiriti u tom postupku nisu od uticaja na pravilnost odluke u ovom sporu. Utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, bez obzira na to što stečajni postupak još uvek nije okončan. Isplatom naknade štete, tužena stupa u stečajni postupak na mestu tužioca i u tom postupku može naplatiti svoje potraživanje u visini isplaćene naknade materijalne štete.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pri određivanju visine štete su osnovani.

Zaključkom stečajnog suda St. 16/09 od 02.10.2009. godine tužiocu je priznato potraživanje u određenom novčanom iznosu u koji je uračunata i pripisana glavnici zakonska zatezna kamata obračunata do dana otvaranja stečajnog postupka. Obračun zakonske zatezne kamate izvršen je primenom odredbe člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ broj 9/01), važećeg u vreme donošenja označenog zaključka. Tom odredbom bilo je propisano da se obračun duga uvećanog za zateznu kamatu vrši tako da se fiksna stopa od 0,5% množi iznosom glavnog duga uvećanog za kamatu po stopi iz člana 2. tačka 1. tog zakona, primenom komforne metode.

Odlukom Ustavnog suda Uz 82/2009 od 12.07.2012. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 73 od 27.07.2012. godine, utvrđeno je da odredba člana 3. stav 1. Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“, broj 9/01), u delu koji glasi: „primenom komforne metode“, nije u saglasnosti sa Ustavom. Nakon objavljivanja ove odluke u stečajnom postupku je, primenom proporcionalne metode (prost interesni račun), obračunata zakonska zatezna kamata na iznos glavnog duga stečajnog dužnika i utvrđena njena visina u iznosu od 100.405,00 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocu naknadu štete u iznosu utvrđenom zaključkom stečajnog suda od 02.10.2009. godine. Po stanovištu tog suda, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 60. Zakona o Ustavnom sudu, označena odluka Ustavnog suda ne može se primenjivati retroaktivno – na odnose koji su nastali i pravnosnažno rešeni pre dana njenog objavljivanja, a u konkretnom slučaju protekao je i rok propisan članom 61. tog zakona (za izmenu konačnog i pravnosnažnog pojedinačnog akta donetog na osnovu neustavnog propisa).

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene, ali u obrazloženju nije dao posebne razloge o tome da li je potraživanje tužioca, priznato zaključkom stečajnog suda od 02.10.2009. godine, bilo nužno korigovati u delu obračunate zatezne kamate u skladu sa odlukom Ustavnog suda (prereačunati je primenom prostog interesnog računa) i člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, što predstavlja pravilnu primenu materijalnog prava.

Izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, čiju ispravnost drugostepeni sud nije cenio kada je odlučivao o žalbi tužene, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nije pravilno.

Odredbom člana 60. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata, donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto, obustaviće se. U konkretnom slučaju, Ustavni sud nije odredio način otklanjanja posledica nastalih primenom neustavne odredbe o načinu obračuna zatezne kamate primenom komforne metode.

Obračun kamate komfornom metodom praktično predstavlja obračun kamate na kamatu. To je suprotno načelu zabrane anatocizma, sadržanom u članu 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i suštini zakonske zatezne kamate koja se od pretpostavljene štete pretvara u novčanu kaznu, čija visina znatno premašuje pretrpljenu stvarnu štetu, što nije dozvoljeno.

Odredbe o zateznoj kamati su imperativne prirode, što znači da se kod prinudne naplate po službenoj dužnosti primenjuje kamatna stopa propisana zakonom za ceo period u kome se kamata obračunava. U situaciji kada je glavnici pripisana zatezna kamata, obračunata po metodi koja je proglašena neustavnom, nužno je po službenoj dužnosti izvršiti razgraničenje i ponovo obračunati kamatu primenom metode prostog interesnog računa.

U konkretnom slučaju to je i učinjeno u postupku stečaja, i novim obračunom utvrđena ukupna visina tužiočevog potraživanja u iznosu od 206.680,00 – glavni dug od 106.275,00 dinara i zatezna kamata 100.405,00 dinara.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je delimično usvojio reviziju tužene i preinačio presude nižestepenih sudova tako što je odbio zahtev za iznos od 62.998,00 dinara, kao razliku između zatezne kamate obračunate do dana otvaranja stečajnog postupka primenom komforne metode i zatezne kamate obračunate do istog dana primenom metode prostog interesnog računa i pripisane glavnici.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu revizija tužene nije osnovana, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. i 2. ZPP u vezi sa članom 153. stav 2. istog zakona, imajući u vidu delimičan uspeh tužene u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić