U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca - protivtuženog I.G.T. DOO iz Č., koga zastupa punomoćnik M.P., advokat iz B., protiv tuženog - protivtužioca M.S. iz Č., koga zastupa punomoćnik S.V., advokat iz Č., radi naknade štete, vrednost predmeta spora 184.756,47 evra, odlučujući o reviziji tuženog- protivtužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 26/14 od 17.10.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 04.02.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog – protivtužioca S.M. iz Č., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž br. 26/14 od 17.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P br. 17/12 od 05.09.2013. godine, u stavu prvom izreke obavezan je tuženi da tžiocu isplati iznos od 184.756,47 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom na iznos od 357.697.763 ITL po domicilnoj kamati koja je važila za ITL od 19.09.1991. godine do 31.12.2001. godine koji se iznos kamate potom konvertuje u evro, a od 01.01.2002. godine do 25.12.2012. godine na iznos od 184.756,47 evra po eskontnoj stopi Evropske centralne banke obračunatoj prostim interesnim računom, a od 26.12.2012. godine do isplate po stopi određenoj Zakonom o zateznoj kamati sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Stavom drugim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca M.S. za obavezivanje tužioca – protivtuženog da mu na ime duga isplati iznos od 3.046,24 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.05.1991. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 275.250,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je pobijanom presudom Gž br. 26/14 od 17.10.2014. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog-protivtužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Čačku P. broj 17/12 od 05.09.2013. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi-protivtužilac je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava kao i prekoračenja tubženog zahteva pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tuženog-protiv tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredba parničnog posutpka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revident poziva nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP, a pobijana presuda nije zahvaćena ni bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se poziva revident ne ukazujući konkretno koju je to odredbu ZPP povredio drugostepeni sud, a koja je uticala na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu zasnovanu na činjeničnom stanju utvrđenom u toku prvostepenog postupka koje ne može biti revizijski razlog saglasno članu 407. stav 2. ZPP. Nema ni prekoračenja tužbenog zahteva jer je suđeno u granicama postavljenog zahteva pri čemu prekoračenje tužbenog zahteva može biti revizijski razloga samo ako je učinjeno pred drugostepenim sudom što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenim činjenicama tuženi je od 20.02.1990. godine osnovao STR ...M. koja se bavila prodajom cipela i dopunskog asortimana od kože italijanskih proizvođača. Navedenu radnju tuženi je odjavio 30.04.1991. godine, a ponovo otvorio 30.07.1991. godine, te zatim trajno odjavio 12.10.1991. godine. Bez obzira na privremenu odjavu radnje žiro račun iste nije odjavljen već je i u tom periodu bio aktivan. U vreme postojanja radnje tuženi je kao suosnivač osnovao preduzeće u privatnoj svojini upisano u registar Okružnog privrednog suda u Kraljevu dana 03.10.1990. godine sa nazivom …M. koje je prestalo da postoji zaključenjem likvidacionog postupka 26.08.1993. godine. Tužilac je bio registrovan za obavljanje komisione delatnosti te je na osnovu usmenog ugovora o komisionu zaključenog sa tuženim realizovao uvoz robe iz Italije za tuženog i ispostavljao mu odgovarajuće računa koji su glasili na dinarsku protivvrednost devizne vrednosti uvezene i ocarinjene robe. Tuženi je plaćao dinarsku protivvrednost uvezene robe, troškove carine, špedicije, proviziju i kursnu razliku obzirom da je plaćanje bilo ugovoreno na rok od 30, 90 i 120 dana. Nakon saldiranja veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđeno je da tužilac za uvezenu i ocarinjenu robu iz Italije potražuje od tuženog iznos od 357.697.763 italijanskih lira na ime neizmirenih deviznih obaveza po računima inodobavljača te da ovo potraživanje nakon konverzije u evro na dan 01.01.2002. godine iznosi 184.756,47 evra pri čemu je utvrđeno da su obaveze tuženog za troškove carine, troškove špedicije i obračunatu proviziju u celosti izmirene.

Kod ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odredbe Zakona o obligaiconim odnosima koje regulišu ugovor o komisionu te odredbe člana 262. stav 1. i člana 395. ZOO kada su obavezali tuženog da tužiocu plati dugovani iznos za uvezenu i ocarinjenu robu iz Italije izraženu u italijanskoj valuti i konvertovanu u evro na dan 01.01.2002. godine kada je uveden evro sa obavezom isplate istog u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i kamatom obračunatom na potraživanja u valuti sa isplatom takođe u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja po srednjem kursu NBS. Pravilno su istovremeno odbili protivtužbeni zahtev zasnovan na većoj uplati dugovanja tuženog prema tužiocu obzirom da se radi o koneksnim zahtevima te kako postoji dug tuženog prema tužiocu za isporučenu a neplaćenu robu od italijanskog dobavljača protivtužbeni zahtev nije osnovan.

Neosnovano u reviziji tuženi insistira na nedostatku pasivne legitimacije osporavajući i pravnu prirodu ugovora, odnosno tvrdeći da između parničnih stranaka ne postoji Ugovor o komisionom poslu već da je tužilac robu iz Italije uvezao u svoje ime i za svoj račun te istu kao „nacionalizovanu“ prodao preduzeću tuženog na domaćem tržištu zbog čega tuženi nema obaveze prema tužiocu osim cene isporučene robe u dinarima koja je isplaćena. Prema pravilnom zaključku nižestepenih sudova u konkretnom slučaju radi se o uvoznom komisionm poslu obzirom da je tužilac bio registrovani uvoznik, a STR ...M. tuženog nije mogla samostalno da vrši uvoz robe zbog čega je između tužioca i tuženog, kao vlasnika radnje, zaključen usmeni ugovor o uvoznom komisionom poslu odnosno komisionoj prodaji uvezene robe iz inostranstva. Na ovaj zaključak upućuju računi tužioca kojima je osim dinarske vrednosti uvezene robe zaduživao tuženog za troškove carine, špedicije, kursnih razlika, provizije koje je tuženi i plaćao po pojedinačnim naznakama. Tužilac je saglasno tada važećim spoljnotrgovinskim propisima uvozio robu u svoje ime, ali je roba bila za račun tuženog koji je neposredno sa italijanskim dobavljačima dogovarao vrstu, količinu i cenu robe, te je inopartneru tuženi bio poznat kao kupac robe ali je realizacija uvoza obavljala se preko tužioca kao komisionara.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta da S.t.r. …M. nije postojala u trenutku nastanka DPO i u trenutku fakturisanja po nekim fakturama obzirom da je bila brisana iz registra, odnosno da nije poslovala u periodu od 30.04.1991. do 03.07.1991. godine. Ovo sa razloga što i pored toga što je formalno bila odjavljena radnja nije prestala sa radom niti joj je žiro račun bio ugašen te navedene okolnosti ne mogu biti dokaz nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog tim pre što se tuženi isticanjem protivtuženog zahteva iz istog poslovnog odnosa upravo legitimisao kao dužnik iz ugovora sa tužiocem kao osnivač preduzetničke radnje za koju osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom i nakon brisanja iz registra kako po ranijem Zakonu o privatnim preduzetnicima tako i po Zakonu o privrednim društvima.

Na osnovu svega izloženog i člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog protivtužioca i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.