Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 832/10 od 16.02.2011. godine, revizija tužilje je odbijena kao neosnovana.

Odlukom Ustavnog suda Už 2192/2011 od 13.07.2015. godine, usvojena je ustavna žalba ovde tužilje D.V. i utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 832/10 od 16.02.2011. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, poništena je navedena presuda Vrhovnog kasacionog suda i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 924/09 od 08. septembra 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506 stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11) i našao da je revizija tužlje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u preduzeću U. do 01.06.2002. godine kada su to preduzeće i tuženi zaključili sporazum o zakupu lokala i preuzimanju radnika, između ostalih i tužilje na određeno vreme dok traje zakupodavni odnos. Dana 17.10.2006. godine raskinut je ovaj sporazum te se tužilja vratila u matično preduzeće.

Utvrđujući da se tuženi nije pridržavao odredaba Zakona o radu, ugovora o prodaji društvenog kapitala, odredaba Kolektivnog ugovora DP U. u pogledu prava tužilje iz radnog odnosa i nije isplatio tužilji razliku zarade, naknadu za prekovremeni rad, rad u dane državnih praznika, naknadu zarade na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora, kao i putne troškove i doprinose, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje u celini kao osnovan. Na predlog tužilje određeno je veštačenje preko veštaka finansijske struke, koji nije mogao dati svoj nalaz u pogledu visine traženih isplata zbog neažurnosti knjigovodstva tuženog koji nije posedovao dokaze i potrebne podatke za izradu tog nalaza.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. stav 1. ZPP, ocenjujući da tužilja nije predložila dokaze na osnovu kojih se može utvrditi njeno pravo na isplatu neisplaćenih zarada i naknade zarade koje su predmet tužbenog zahteva.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su razlozi drugostepene presude nejasni i protivurečni utvrđenom činjeničnom stanju i stanju u spisima, zbog čega se pobijana presuda nije mogla sa sigurnošću ispitati.

Naime, iz sadržine odredbi člana 7. st. 1. i 2, člana 8, člana 220. i člana 223. ZPP kojima je uređen institut tereta dokazivanja, proizilazi da je parnična stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokazne predloge protivnika, što znači da stranka treba da iznese one činjenice koje su neophodne za uspeh njenog zahteva. Kada sud na osnovu ocene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključuje primenom pravila o teretu dokazivanja, koja kao i svaki institut procesnog prava podleže određenim pravilima koja uređuju u kojoj situaciji i na kome leži teret dokazivanja. Odredbom člana 223. st. 1. i 2. ZPP, je propisano da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice bitne za nastanak ili ostvarivanja prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. To znači da one činjenice na kojima se određeno pravo zasniva treba da dokaže stranka koja se na to pravo poziva, a činjenice koje isključuju nastanak tog prava treba da dokaže ona stranka koja to pravo osporava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nejasan zaključak drugostepenog suda da tužilja nije predložila dokaze iz kojih bi se mogao utvrditi osnovanost njenog zahteva. Ovo iz razloga što iz sadržine spisa i obrazloženja prvostepene presude, proizilazi da je sud na predlog tužilje odredio veštačenje, ali da krivicom tuženog poslodavca, odnosno njegovim neažurnim vođenjem knjigovodstvene dokumentacije to veštačenje nije sprovedeno. U takvoj procesnoj situcaiji, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na napred navedene procesne odredbe kojima se uređuje pravilo o teretu dokazivanja, štetne posledice takvog ponašanja tuženog, ne može snositi tužilja koja je kao stranka u ovom postupku, saglasno tim odredbama, iznela one činjenice koje su neophodne za uspeh njenog zahteva i predložila dokaze kojima se one dokazuju.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti navedenu povredu postupka i pravilnom primenom procesnog i materijalnog prava ponovo odlučiti o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga, primenom člana 406. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.