Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević, Biljane Dragojević, Slađane Nakić-Momirović i Milomira Nikolića, članova veća, u parnici tužilaca S.T., A.S. i A.I., svi iz Ž., koje zastupa V.K.K., advokat iz N.S., protiv tuženog Doma zdravlja iz Ž., čiji je punomoćnik P.V., advokat iz N.S., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1584/14 od 18.09.2014. godine, na sednici održanoj 04.11.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1584/14 od 18.09.2014. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1584/14 od 18.09.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 380/2013 od 14.03.2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništava odredba člana 12. Aneksa ugovora o radu broj 88-5, 88-6 i 88-8, koji su zaključeni 07.02.2013. godine između tužilaca i tužene. Obavezan je tuženi da tuženima S.T. i A.S. isplati utvrđene mesečne iznose po osnovu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od 01.02.2010. godine do 30.09.2013. godine, sa zateznom kamatom od dospeća do isplate, a odbijen je tužbeni zahtev tužilja za isplatu preko dosuđenih do 2.000,00 dinara mesečno za period od februara 2010. godine do marta 2012. godine, odnosno do 2.500,00 dinara mesečno za period od aprila 2012. godine do septembra 2013. godine, kao i zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od 05. do 06. u mesecu za prethodni mesec kako je opisano u izreci prvostepene presude. U stavu drugom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca A.I., da se obaveže tužena da mu isplati naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od 01. februara 2010. godine do 30. septembra 2013. godine u ukupnom iznosu od 52.900,00 dinara sa utvrđenim mesečnim iznosima kako je navedeno u izreci prvostepene presude i zateznom kamatom od 05. u mesecu za prethodni mesec. Obavezan je tuženi da tužiljama nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 121.590,00 dinara, a tužilac A.I., da tuženom po istom osnovu isplati 40.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1584/14 od 18.09.2014. godine, odbijene su žalbe i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilja i odbijen tužbeni zahtev tužioca A.I. i odlučeno o troškovima postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/2014, stupio na snagu 31.05.2014. godine), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, jer se revizija odnosi na razrešenje činjeničnog pitanja konkretnog spora, a tužilac nije uz reviziju priložio sudske odluke o drugačijem postupanju u istim ili sličnim situacijama.

Po članu 23. stav 3. istog zakona, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Tužba radi utvrđenja ništavosti aneksa ugovora o radu i naknadi troškova neisplaćenih za dolazak na rad i odlazak sa rada u ukupnom iznosu od 166.320,00 dinara, podneta je 04.03.2013. godine. Podneskom od 21.01.2014. godine, tužioci su preinačili tužbu tako što su pored zahteva za poništaj aneksa ugovora o radu tražili da tuženi isplati i to: prvotužilji 95.000,00 dinara, drugotužilji 97.000,00 dinara i trećetužiocu iznos od 92.500,00 dinara. Pored osnovnog zahteva postavili su i eventualni tužbeni zahtev da tuženi isplati tužiocima i to: prvotužilji 57.040,00 dinara, 58.480,00 dinara i tužiocu iznos od 53.900,00 dinara.

Tužioci su u ovoj tužbi obrazovali procesnu zajednicu običnih suparničara u smislu člana 205. i 209. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11...55/14). Prema odredbi člana 209. ZPP, svaki suparničar je u parnici samostalna stranka i njegove radnje ili propuštanja ne koriste niti štete drugim suparničarima. Kod običnog suparničarstva vrednost predmeta spora u smislu člana 30. stav 2. ZPP, određuje se prema vrednosti svakog pojedinog zahteva, pa se za ocenu dozvoljenosti revizije uzima u obzir pojedinačna vrednost tužbenog zahteva svakog od suparničara a ne zbir svih tužbenih zahteva.

Kako vrednost predmeta spora svakog pojedinog suparničara ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu člana 13. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, kojom je novelirana odredba člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP, doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Ljubica Milutinović,s.r.