Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao je poslove i radne zadatke vozača teretnog vozila. Tužilac je od novembra 2002. godine upravljao teretnim vozilom tuženog I. D.. Tuženi je 18.03.2011. godine formirao tročlanu stručnu komisiju sa zadatkom da proveri pređenu kilometražu i potrošnju goriva za vozilo kojim upravlja tužilac. Tužiocu je dostavljeno upozorenje od 25.03.2011. godine u kome je navedeno da postoji osnovana sumnja o učinjenim povredama radne obaveze nekoliko godina unazad, vezano za potrošnju goriva i pređenu kilometražu vozila kojim je tužilac zadužen. Komisija je 29.03.2011. godine izvršila testiranje vozila i o tome je sačinjen izveštaj 08.04.2011. godine. Spornim rešenjem tuženog br. …. od 14.04.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze utvrđene članom 53. stav 1. tačka 16. i 17. Kolektivnog ugovora tuženog. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Komisija utvrdila da je u 2007, 2008. i 2009. godini bilo nepravilnosti u potrošnji goriva i pređenoj kilometraži za vozilo kojim je upravljao tužilac.

Polazeći od utvrđenog činjeninog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili član 179. tačka 2. u vezi sa članom 180. i 184. Zakona o radu, kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorm o radu.

Članom 180. stav 1. istog zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1)-6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, a stavom 2. propisano je da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuje na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

U konkretnom slučaju tuženi je postupio suprotno članu 180. Zakona o radu, jer upozorenje od 25.03.2011. godine nije sačinjeno u skladu sa stavom 2. ovog člana, zbog čega nije ostvarena svrha upozorenja, koja se sastoji u tome da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se izjasnio o svemu što mu se stavlja na teret, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, čime je tužiocu uskraćeno pravo na odbranu. Naime, Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91) u članu 7. propisuje da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. Ovom odredbom je zaštićeno pravo radnika na odbranu od otkaznog razloga i zbog toga je članom 180. Zakona o radu propisana obaveza poslodavca da pre otkaza ugovora o radu zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, pa u slučaju da poslodavac prekrši ovu odredbu rešenje o otkazu nije zakonito.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, upravo radi omogućavanja zaposlenom prava na odbranu, činjenični opis radnji u upozorenju mora da bude u korelaciji sa tim opisom u rešenju o otkazu ugovora o radu. Međutim, u ovom slučaju u upozorenju od 25.03.2011. godine nisu konkretizovane radnje izvršenja povrede radne obaveze u pogledu vremena, mesta i načina izvršenja (za vreme izvršenja je navedeno „duži niz godina“), a u spornom rešenju o otkazu od 14.04.2011. godine navedene su činjenice koje je komisija tuženog utvrdila posle datog upozorenja i na koje tužilac nije imao mogućnost da se izjasni. Naime, komisija je 29.03.2011. godine vršila testiranje vozila bez učešća tužioca, pa je sačinila izveštaj 08.04.2011. godine, koji nije dostavljen tužiocu, a bio je osnov za donošenje rešenja o otkazu. Ovakvim postupanjem tuženi je povredio pravo tužioca na odbranu od otkaznog razloga, zbog čega je sporno rešenje nezakonito.

Članom 184. stav 1. Zakona o radu propisano je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Iz navedene odredbe proizilazi da subjektivni rok od tri meseca počinje da teče od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, a objektivni rok od šest meseci od nastanka činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Rokovi iz člana 184. stav 1. Zakona o radu su prekluzivni rokovi, materijalnopravnog karaktera, čijim protekom poslodavac gubi pravo da zbog nastalog otkaznog razloga otkaže ugovor o radu zaposlenom. Objektivni rok predstavlja okvir u kome se može upotrebiti subjektivni rok čijim istekom se prekida i tok subjektivnog roka ukoliko zbog kasnijeg saznanja nije mogao da istekne do kraja.

Tužiocu je spornim rešenjem od 14.04.2011. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, a tuženi je u rešenju o otkazu naveo da je komisija utvrdila nepravilnosti u radu tužioca za 2007, 2008. i 2009. godinu. S obzirom na takvo određenje vremena izvršenja radnje, radi se o povredi radne obaveze u produženom trajanju, kada se zastarelost davanja otkaza računa od poslednje preduzete radnje izvršenja. Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 14.04.2011. godine, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nastupila zastarelost davanja otkaza protekom objektivnog roka od šest meseci, koji je počeo da teče istekom 2009. godine, kada je bila poslednja radnja izvršenja, usled čega je nastupila prekluzija u pogledu mogućnosti otkazivanja ugovora o radu, što sporno rešenje čini nezakonitim.

Zbog navedenih manjkavosti postupka otkazivanja ugovora o radu, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nije doneto u zakonitom postupku i usled toga je nezakonito, tako da su nižestepeni sudovi pravilno poništili ovaj akt tuženog poslodavca.

S obzirom da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tuženi je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu, obavezan da ga vrati na rad.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su revizijski navodi da je pobijanim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, a navod na kome se pretežnim delom revizije insistira - da je protiv tužioca podneta krivična prijava čija sadržina upućuje na postojanje njegove odgovornosti za povredu radne obaveze, Vrhovni kasacioni sud je ocenio irelevantnim.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.