Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa po tužbi tužioca M.B. iz B., koga zastupa punomoćnik S.V., advokat iz B., protiv tuženog Ž.S. a.d. iz B., radi isplate zarade, naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 822/14 od 12.03.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 28.01.2016.godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljneoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 822/14 od 12.03.2015.godine kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 395. ZPP.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 822/14 od 12.03.2015.godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br. 13932/10 od 29.08.2013.godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 br. 13932/10 od 29.08.2013.godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade po osnovu smenskog rada u periodu od marta meseca 2005.godine do oktobra meseca 2012.godine isplati iznos od 382.262,64 dinara, na ime troškova ishrane u toku rada i regresa za period januara meseca 2006.godine do oktobra meseca 2012.godine iznos od 465.384,42 dinara i na ime naknade prevoza za rad i sa rada za period mart mesec 2005.godine do oktobra meseca 2012.godine iznos od 78.524,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se u korist tužioca izvrši uplata pripadajućih poreza, zbog apsolutne nenadležnosti. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu tužbenog zahteva da se u korist tužioca izvrši uplata pripadajućih doprinosa kod Fonda PIO za navedeni period kao neuredna. Stavom četvrtim odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanom presudom Gž1 br. 822/14 od 12.03.2015.godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u stavu prvom i drugom izreke. Ukinuo je rešenja sadržana u stavu trećem i četvrtom izreke prvostepene presude i u ovom delu predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava, pobijajući je u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati razliku po osnovu manje isplaćenih zarada na ime smenskog rada, troškova ishrane, regresa i prevoza na rad i sa rada. Predložio je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 395. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, novog tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 br. 68/2015 od 23.07.2015.godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tužioca odluči kao o izuzetno dozvoljenoj po članu 395. ZPP.

Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu u odnosu na ostale apelacione sudove u identičnim pravnim i činjeničnim sporovima, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilan stav Apelacionog suda u Beogradu da u konkretnom slučaju postoji potreba za odlučivanjem o posebnoj reviziji tužioca u smislu člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je u skladu sa navedenim odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 399. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao poslove mašinovođe. Prema evidenciji radnog vremena tužilac je radio u smenama, ali ne kontinuirano i ne u jednako radno vreme, odnosno rad je započinjao i završavao u različito vreme, pa nižestepeni sudovi nalaze da tužilac nema pravo na isplatu razlike između 26% koliko bi mu pripadalo primenom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i 4% koliko mu je tuženi isplaćivao po osnovu smenskog rada. Pobijanom presudom odbijen je zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada uz zaključak sudova da su tužiocu i ovi troškovi isplaćivani pravilno kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog. Tužbeni zahtev za isplatu naknade za prevoz na rad i sa rada odbijen je sa obrazloženjem da je tužiocu isplaćen deo naknade ovih troškova srazmeran broju dana provedenih na radu u toku meseca.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je pobijanom presudom pogrešno primnjeno materijalno pravo, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i Ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđenju osnovne zarade najmanje 26% od osnovice. Ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana primenom stava 2. istog člana procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja, dok je stavom 4. određeno da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada uvećana u skladu sa Zakonom o opštim aktom i ugovorom o radu.

Kolektivnim ugovorom tuženog („Službeni glasnik RS“ br. 84/02 ... 46/11) određeno je da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu osnovne zarade i ostvarenih rezultata rada (član 58. Kolektivnog ugovora), pri čemu osnovna zarada predstavlja proizvod vrednosti radnog časa, koeficijenta posla utvrđenog u prilogu 1. Kolektivnog ugovora i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa (član 59). Primenom člana 65. stav 1. tačka 4. KU zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama u turnusu u visini od 2% osnovne zarade, a prema tački 5. istog člana u visini od 4% za rad u turnusu za zaposlene koji neposredno učestvuju u vršenju železničkog saobraćaja.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizilazi da je tužilac svoj posao obavljao u turnusu, u skladu sa uputstvom tuženog o orgnaizaciji i evidenciji radnog vremena od 13.01.2003.godine, kojim je rad u turnusu definisan kao rad u smenama, gde se poslovi neprekidno obavljaju 24 sata dnevno, a prema članu 10. ovog uputstva zaposleni koji rade u turnusu smene traju 12 ili 8 časova, a voznom osoblju koje se uzastopno smenjuje smene traju u skladu sa potrebama železničkog saobraćaja. Imajući ovo u vidu Virhovni kasacioni sud zaključuje da je pogrešan pravni zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju ne radi o smenskom radu, zbog čega nalaze da tužiocu ne pripada pravo na traženu razliku u zaradi po osnovu smenskog rada.

Naime, smenski rad predstavlja način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge pri istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), što iziskuje potrebu da zaposleni radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Imajući u vidu da se i pod turnusom podrazumeva utvrđen red po kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći neizmenično i smenjujući se, kako to određuje i navedeno uputstvo tuženog proizilazi da između ova dva pojma nema nikakve razlike i da oni predstavljju sinonime.

U konrketnom slučaju tužilac je poslove u vršenju železničkog saobraćaja obavljao tako što se na istom poslu smenjivao sa drugim zaposlenima prema unapred utvrđenom redosledu, što znači da se radi o smenskom radu, za šta mu pripada uvećana zarada po osnovu smenskog rada u skladu sa članom 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, odnosno ima pravo na razliku između već isplaćenog uvećanja od 4% i pripadajućih 26% kao minimuma uvećanja koji poslodavac mora ispoštovati. Pri tom okolnost što je opštim aktom tuženog zaposlenima po osnovu smenskog rada priznato uvećanje zarade u visini od svega 4% ne čini njegov zahtev neosnovanim, obzirom da se opštim aktom poslodavca zaposlenom ne može priznati manje prava nego što to po zakonu ima.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji se primenjuju od 01.01.2006.godine ponovo je predviđeno i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), a mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006.godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneo odluku kojom je predvideo visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zapsolenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu ne može se prihvatiti ni navod tuženog kao ni zaključak nižestepenih sudova da su zaposlenima, a i tužiocu ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih, pa i tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog proizilazi zaključak da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega nije bilo uslova da se pobijana odluka preinači, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 407. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.