.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1693/2015
03.02.2016. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca D.M. iz S., čiji je punomoćnik LJ.K., advokat iz Ć., protiv tužene AD P. P., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2139/14 od 24.03.2015. godine, u sednici održanoj 03.02.2016. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2139/14 od 24.03.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1 259/12 od 21.01.2014. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 259/12 od 21.01.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje generalnog direktora tužene od 27.06.2012. godine, na osnovu koga je tužiocu prestao radni odnos sa 02.07.2012. godine. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2139/14 od 24.03.2015. godine, žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene na neodređeno vreme i obavljao poslove radnika u proizvodnji, do 02.07.2012. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu rešenja tužene od 27.06.2012. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog. Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da je tuženi 24.04.2012. godine doneo Pravilnik o izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je promenjen broj izvršilaca na poslovima radnika u proizvodnji, a Odluka o utvrđivanju viška zaposlenih, sa spiskom zaposlenih koji predstavljaju zaposlene za čijim radom je prestala potreba, doneta je 26.06.2012. godine. Na dan donošenja odluke, kod tuženog je bilo u radnom odnosu na neodređeno vreme ukupno 198 zaposlenih, od kojih je 8 na poslovima radnika u proizvodnji predstavljalo višak, među kojima je i tužilac. Tuženi nije donosio program rešavanja viška zaposlenih, već samo navedenu odluku, a u postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi nije doneo ni akte kojima bi bili utvrđeni kriterijumi, kao ni normativi i standardi rada. Tužiocu je otpremnina isplaćena.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi nalaze da tuženi nije bio u obavezi da utvrdi kriterijume na osnovu kojih bi se utvrdilo ko od zaposlenih predstavlja višak, jer to predstavlja odluku iz domena poslovne politike tuženog, pa sud ne može ceniti njihovu neophodnost i zakonitost, zbog čega je u takvoj situaciji diskreciono pravo poslodavca da odredi koji su zaposleni višak, pa imajući u vidu da pobijano rešenje sadrži sve elemente iz člana 185. stav 1. Zakona o radu, tužbeni zahtev su odbili, kao neosnovan.
Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Naime, tužiocu je otkazan Ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj24/05...54/09), čijom primenom poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog Zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broja zaposlenih. Međutim, čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, to mu ne daje pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom. Drugačije postupanje, odnosno otkaz po diskrecionom ovlašćenju direktora, bez unapred utvrđenog kriterijuma po kome će se utvrditi ko od zaposlenih predstavlja višak, moglo bi dovesti do diskriminacije, koja je zabranjena članom 18. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.
U konkretnom slučaju utvrđeno je da tuženi nije odredio kriterijume na osnovu kojih će se odrediti koji zaposleni predstavljaju tehnološki višak. Pri tom, neosnovano zaključujući da u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, on ima diskreciono pravo da sam odredi ko od zaposlenih predstavlja višak, sudovi nisu utvdilili ni na koji način, odnosno na osnovu kojih merila je tuženi odredio koji zaposleni predstavljaju višak, te da li je kod svih zaposlenih određeno isto merilo, zbog čega Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo nižestepene odluke, odnosno odlučio kao u izreci.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će doneti zakonitu odluku o tužbenom zahtevu, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.
Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.
