U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu učinjene ni bitne povrede pred drugostepenim sudom na koju se neosnovano u reviziji tužilac poziva.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 24.04.2002. godine na neodređeno vreme na radnom mestu pomoćni radnik i radnik na mlinu za mlevenje. Na osnovu rešenja tuženog broj 796/2003 od 24.06.2003. godine tužiocu je prestao radni odnos 19.06.2003. godine, primenom odredbe člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, zbog toga što je zajedno sa S.M. dana 18.06.2003. godine u 21,45 sati zatečen od strane zaposlenog koji je obavljao poslove portira, vatrogasca u pokušaju da repromaterijal i gotove proizvode, sporednim putem iznese iz kruga tuženog na mestu gde je žica bila ulubljena, čime je učestvovao u protivpravnom oduzimanju imovine tuženog i to 15 kilograma šećera i 18 flaša soka u pakovanju od 1,5 litara. U postupku je ocenom dokaza utvrđeno da nije doneta pravnosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda, da je tuženi tužioca shodno članu 101. stav 2. Zakona o radu upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, te da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret u smislu člana 11. stav 1. tačka 2. Ugovora o radu, kojom je predviđeno nezakonito raspolaganje sredstvima, kao razlog zbog kojeg tuženi kao poslodavac, može tužiocu kao zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Na osnovu utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad.

Odredbom člana 101. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01, 73/01), koji se primenjivao u vreme učinjene povrede, određeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni učini svojom krivicu povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a pod tačkom 5. ako učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Stavom drugim istog člana je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu iz stava 1. tačka 3. i 4. zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu.

Pravilan je stav nižestepenih sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 101. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, s obzirom na to da u vezi spornog događaja nije doneta pravnosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda. Međutim, pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da ispitujući zakonitost osporenog rešenja sud nije vezan kvalifikacijom otkaznog razloga koji je poslodavac upotrebio, već činjeničnim opisom i identitetom otkaznog razloga. Na osnovu izvedenih dokaza i ocenom tih dokaza utvrđeno je da je tužilac svojom radnjom odnosno postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga iz člana 101. stav 1. tačka 3. i 4. Zakona o radu. Ugovorom o radu od 24.04.2002. godine, članom 11. predviđeno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu, pored uslova i slučajeva predviđenih zakonom, kolektivnim ugovorom i opštim aktima, ako zaposleni svojom krivicom učini neku od povreda radnih obaveza, a pod tačkom 2. je navedeno nezakonito raspolaganje sredstvima. U postupku je utvrđeno da je došlo do povrede radne obaveze i da je ponašanje tužioca bilo takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, s obzirom na to da je tužilac sa drugim zaposlenim nezakonito raspolagao sredstvima tuženog i učinio povredu radne obaveze na osnovu odredbe člana 11. stav 1. tačka 2. Ugovora o radu.

Tuženi je tužioca na osnovu odredbe člana 101. stav 2. Zakona o radu upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Neosnovano u reviziji tužilac ističe da nije upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Prema članu 101. stav 2. tada važečeg Zakona o radu, poslodavac je dužan pre otkaza ugovora o radu, da zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz u usmenom ili pismenom obliku. Prema navedenoj zakonskoj odredbi smisao upozorenja je da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom ili postupkom izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se izjasnio o svemu što mu se stavlja na teret, odnosno izjasnio i nagoveštenom otkaznom razlogu i time omogućio pravo na odbranu. Prema navedenoj zakonskoj odredbi za upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu nije bila propisana obavezna pismena forma. Tužilac se izjavom od 19.06.2003. godine izjasnio o navedenom događaju koji predstavlja otkazni razlog, pa suprotno navodima u reviziji tužioca, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac bio upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Navodi u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.