Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje A.Ž. iz P., čiji je punomoćnik LJ.K., advokat iz Ć., protiv tuženog Akcionarskog društva, Fabrika konditorskih proizvoda P. P., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/14 od 19.03.2015. godine, u sednici održanoj 04.02.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/14 od 19.03.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1 65/14 od 08.05.2014. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 65/14 od 08.05.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi rešenje generalnog direktora tuženog od 01.08.2002. godine na osnovu koga je tužilji raspoređenoj na poslovima radnika u proizvodnji, otkazan ugovor o radu po osnovu viška zaposlenih nastalog iz osnova vođenja kod tužene organizacionih i ekonomskih promena, te bitnog smanjenja obima poslovanja a radni odnos joj je prestao 06.08.2012. godine. Stavom drugim izreke, odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3317/14 od 19.03.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme ugovorom o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti od 28.07.2003. godine. Bila je raspoređena na poslove izrade žvakaće gume, a kasnije aneksom ugovora na poslove radnika u proizvodnji. Radni odnos prestao joj je rešenjem o otkazu ugovora o radu od 01.08.2012. godine kao višku zaposlenih dana 06.08.2012. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog bilo je utvrđeno 150 izvršilaca. Odlukom o izmenama ovog Pravilnika promenjen je broj izvršilaca na poslovima radnika u proizvodnji i utvrđeno 100 izvršilaca. Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih tuženi je doneo 30.07.2012. godine sa spiskom zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Na dan donošenja odluke o radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog je bilo ukupno 189 zaposlenih od kojih je 10 predstavljalo višak među kojima i tužilja. Tuženi nije doneo program rešavanja viška zaposlenih već samo odluku o utvrđivanju viška zaposlenih.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu zakonito. Po oceni nižestepenih sudova, tuženi s obzirom na broj zaposlenih koji predstavljaju višak - 10 od ukupno zaposlenih 189, nije bio u obavezi donošenja programa rešavanja viška zaposlenih na osnovu člana 153. Zakona o radu. Prilikom donošenja rešenja o otkazu, tuženi je koristio kriterijum ekonomske i organizacione promene.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Prema članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' 24/05) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, odnosno ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog Zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broja zaposlenih. Međutim, čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, to mu ne daje diskreciono pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

Imajući ovo u vidu, kao i da sudovi nisu ni utvrđivali da li je tuženi odredio i primenio, odnosno ispoštovao kriterijume za određivanje viška zaposlenih, neosnovano zaključujući da u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donosi Program rešavanja viška zaposlenih, ima diskreciono pravo da sam odredi ko od zaposlenih predstavlja višak, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ukinuo nižestepene odluke, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će doneti zakonitu odluku o tužbenom zahtevu, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.