Tužilac je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Tuženi je posle podnošenja revizije, dana 05.01.2016. godine, podneo i predlog za ponavljanje postupka, zbog razloga propisanog odredbom člana 422. stav 1. tačka 9. Zakona o parničnom postupku (člana 426. stav 1. tačka 10. važećeg Zakona o parničnom postupku).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 399. ZPP. Nema ni bitne povrede iz tačke 12. navedenog člana, na koju se u reviziji ukazuje, s obzirom na to da pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, već sadrži jasne i logične razloge u pogledu bitnih činjenica, koji nisu u protivrečnosti sa činjeničnim stanjem. Isto tako, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. a u vezi člana 8. ZPP, na koju se u reviziji ukazuje, pa se u navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o radu broj 9/02/2008 od 01.02.2008. godine. Dana 17.02.2008. godine, tužilac i tuženi su zaključili još jedan ugovor o radu, koji se prema navodima tuženog smatra aneksom ugovora o radu, kojim su između ostalog ugovorili, da ugovor o radu stupa na snagu danom potpisivanja, da se zaključuje na period od pet godina, da se pre isteka roka može raskinuti samo sporazumno, a ako dođe do samovoljnog raskida bez saglasnosti poslodavca, u tom slučaju se obavezuje zaposleni da isplati poslodavcu štetu u visini od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tuženi je pripisao tužiocu postojanje otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tač.2. i 4. Zakona o radu, jer je tužilac prisvojio novac na ime atesta za vozilo …, o čemu je tužilac 31.05.2011. godine, potpisao izjavu o priznanju. Međutim, tuženi je osporenim rešenjem otkazao tužiocu ugovor o radu, zato što je tužilac 16.06.2011. godine, podneo pisani zahtev za raskid ugovora o radu broj 9/02/2008 od 01.02.2008. godine, sa datumom prestanka radnog odnosa 20.06.2011. godine. Pisani zahtev tužioca je unapred tipski odštampan, sa naknadno odštampanim tipskim podacima, koji je tužilac bio primoran da potpiše u septembru mesecu 2010. godine u blanko obliku.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonito osporeno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu i obavezali tuženog da vrati tužioca na rad.

U sporu iz radnog odnosa, sud, zakonitost rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Prema tome, kako je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu odredbe člana 175. stav 1. tačka 4. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), zato što je tužilac u pisanom obliku dostavio tuženom zahtev za raskid ugovora o radu, u smislu odredbi člana 178. stav 1. i 2. Zakona o radu, a ne otkazom od strane tuženog zbog eventualnog postojanja otkaznih razloga iz člana 179. stav 1. tačka 2. i 4. Zakona o radu, imajući u vidu da je tužilac u septembru mesecu 2010. godine potpisao blanko akt vezan za raskid ugovora o radu, odnosno blanko izjavu, po oceni ovoga suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda, da je tužilac izjavu potpisao nadajući se da aktiviranjem potpisane izjave do pravnih posledica neće doći, u želji da zadrži posao, odnosno da je isključio mogućnost zloupotrebe iste od strane tuženog, tako da se tužilac nikada nije saglasio sa prestankom radnog odnosa i da na strani tužioca nije postojala volja za podnošenjem pisane izjave o prestanku radnog odnosa.

Dakle, u konkretnom slučaju po oceni ovoga suda nisu ispunjeni zakonski uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu na osnovu odredbe člana 175. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, zbog čega je i pravilna odluka o vraćanju tužioca na rad, doneta na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, dok su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi, već se tuženi kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude da se nepotrebno ne bi ponavljalo, na osnovu odredbe člana 405. stav 2. ZPP.

U preostalom delu, revizijom se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 398. stav 2. ZPP.

Neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka, s obzirom na uspeh tužioca u ovoj parnici iz radnog odnosa, a na osnovu člana 149. a u vezi odredbe člana 161. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.