Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku (pogrešno označen u reviziji kao član 404.).

Rešenjem R4 40/16 od 05.08.2016. godine, Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tuženog odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku(„Sl. glasnik RS“, br.125/04 i 111/09) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama apelacionih sudova na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Tužilac potražuje od tuženog uvećanu zaradu za prekovremeni rad u toku 2006, 2007. i 2008. godine, kada je kod tuženog radio na poslovima vozača autocisterne sa punim radnim vremenom. Saglasno ugovoru o radu, tužilac je imao pravo na zaradu koja se sastojala od osnovne zarade, nagrade za radni učinak, uvećane zarade i dodatka na zaradu. U utuženom periodu tuženi je isplatio tužiocu na ime uvećane zarade za prekovremeni rad 41.014,58 dinara. U toku prvostepenog postupka izvedeni su dokazi ekonomsko-finansijskim veštačenjem i saobraćajnim veštačenjem, kako bi se utvrdilo da li je u spornom periodu tužilac radio prekovremeno, koliki broj prekovremenih radnih sati je ostvario i koliki iznos uvećane zarade mu po tom osnovu pripada. Sudski veštak za ekonomsko-finansijsku oblast je dao nalaz i mišljenje u više varijanti. Prema prvoj varijanti koja je urađena na osnovu tužiočeve dokumentacije (tabela mesečnog i godišnjeg pregleda prekovremenih sati rada), tužilac je ostvario 6.172 radna sata, od čega 1.772 prekovremena radna sata, za koje bi tuženi trebalo da mu isplati 368.447,23 dinara bruto, odnosno 257.952,69 dinara neto. Prema drugoj varijanti koja je urađena na osnovu dokumentacije tuženog (putnih naloga i tahografskih listića), tužilac je ostvario 6.837 radnih sati, od čega 1.777 prekovremenih radnih sati, za koje bi tuženi trebalo da mu isplati 367.416,97 dinara bruto, odnosno 257.302,34 dinara neto. U trećoj varijanti broj radnih sati je utvrđen ne uključujući odmor, pa ukupan broj radnih sati u utuženom periodu iznosi 5.969, od čega 1.170 prekovremenih radnih sati za koje bi tuženi trebalo da isplati tužiocu 232.204,90 dinara bruto, odnosno 162.665,39 dinara neto.

U četvrtoj varijanti ukupan broj radnih sati od 5.969 (koji nije uključivao odmor) umanjen je i za „minusne sate“ (manji broj sati ostvarenih u pojedinim mesecima u odnosu na redovan fond sati), pa bi tužilac imao 921 prekovremeni radni sat, a tuženi bi trebalo da mu isplati 177.162,23 dinara bruto, odnosno 124.596,98 dinara neto. U poslednjoj varijanti uzeto je u obzir samo efektivno vreme tužiočeve vožnje koje iznosi 3.353 radna sata (bez zastoja u toku vožnje, vremena kada je tužilac bio suvozač i vremena odmora) i pri takvom obračunu tužilac ne samo da nije ostvario sate prekovremenog rada, već ni redovan fond sati koji iznosi 5.048 časova.

Prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke ocenivši da u svakodnevni rad tužioca ne ulazi samo vreme faktičke vožnje već i vreme provedeno na čekanju utovara i istovara goriva, provere ispravnosti cisterne, kao i vreme koje je tužilac bio dužan da provede na pauzama radi odmora u skladu sa propisima. Stoga je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime uvećanja mesečne zarade za rad duži od punog radnog vremena (prekovremene sate) isplati ukupni iznos od 257.302,24 dinara, i to u opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa pa do isplate. Drugostepeni sud je našao da se prvostepeni sud pravilno opredelio za drugu varijantu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, te da su žalbe parničnih stranaka neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbama Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005 i 61/2005) koje su bile na snazi u periodu na koji se odnosi tužbeni zahtev, bilo je propisano: da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 50. stav 1); da je, na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), koji ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno (član 53); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredatava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje odrađenog posla u utvrđenim rokovima, da se preraspodela radnog vremena vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena i da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 3).

Vrhovni kasacioni sud nalazi da prilikom utvrđivanja radnog vremena vozača, u ovom slučaju vozača autocisterne, moraju biti uzete u obzir sve specifičnosti posla koje oni obavljaju. Tužilac se ugovorima o radu zaključenim sa tuženim obavezao ne samo da vrši prevoz robe prema ispostavljenim nalozima i otpremnim dokumentima, već i da otklanja manje kvarove na vozilu, pere i podmazuje vozilo zajedno sa peračem, brine o ispravnosti vozila opreme i vatrogasnih aparata na vozilu, učestvuje u svakodnevnom pregledu ispravnosti vozila i da radi ostale poslove po nalogu koordinatora transportnog centra. Uputstvom o radu vozača kod tuženog od 20.06.2002. godine propisano je da su vozači, pored ostalog, dužni da budu prisutni prilikom popravke vozila, da u slučaju saobraćajnog udesa sačekaju organe MUP-a radi uviđaja, popunjavaju i vode putne naloge i obrazlože svako vreme utovara duže od 90 minuta. Iz navedenog proizlazi da se radno vreme tužioca u utuženom periodu ne može izjednačiti sa vremenom upravljanja vozilom (efektivnom vožnjom). Po nalaženju ovog suda, pod radnim vremenom tužioca, pored vremena upravljanja vozilom, treba podrazumevati i radno vreme kada je tužilac obavljao ostale poslove iz opisa svog radnog mesta neophodne za realizaciju prevoza (vreme čekanja na utovar i istovar goriva, provere ispravnosti vozila, otklanjanja manjih kvarova, pranja i podmazivanja vozila i sl.), kao i vreme tokom koga tužilac nije mogao slobodno da raspolaže svojim vremenom nego je morao da bude na svom mestu rada u vozilu (kao suvozač) ili pored vozila (dok traje popravka vozila ukoliko dođe do kvara u toku prevoza, vreme čekanja dok ne dođu organi MUP-a radi uviđaja u slučaju saobraćajnog udesa i vreme čekanja na graničnom prelazu). Saglasno odredbi člana 64. stav 5. Zakona o radu, u radno vreme tužioca uračunava se i vreme odmora u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta propisano st. 1-3. istog člana zakona. Pauze koje je tužilac kao vozač morao da koristi u skladu sa propisima o bezbednosti saobraćaja pored odmora u toku dnevnog rada, kao i dnevni odmor iz člana 66. Zakona o radu koji je eventualno koristio u periodu prevoza, ne uračunavaju se u radno vreme.

Tuženi nije dokazao da je u utuženom periodu izvršio preraspodelu radnog vremena, pa je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, dužan da tužiocu isplati uvećanu zaradu za prekovremene sate rada koji su postojali prema svim varijantama iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, osim u poslednjoj varijanti koja je pravno neprihvatljiva jer je pod radnim vremenom tužioca podrazumevala samo vreme efektivne vožnje. Činjenica da tuženi nije doneo odluku o prekovremenom radu ne može biti cenjena na štetu tužioca kao zaposlenog koji je nesumnjivo radio prekovremeno na osnovu tužiočevih putnih naloga izvršavajući svoje radne obaveze, pa mu se ne može uskratiti pravo na uvećanu zaradu po tom osnovu koje ima prema ugovoru o radu. Dužnost tuženog kao poslodavca je bila da prevoz cisternama organizuje tako da se on obavi u skladu sa zakonom predviđenim brojem radnih časova i časova prekovremenog rada zaposlenih vozača.

Povodom revizijskog navoda da tužiocu ne pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad jer je za vreme provedeno na putu primio dnevnice, Vrhovni kasacioni sud ističe da se dnevnicama ne može kompenzirati uvećana zarada za prekovremeni rad, s obzirom da su u pitanju dva potpuno različita osnova za isplatu primanja zaposlenih iz radnog odnosa. Isplata dnevnica za službeno putovanje ima za cilj podmirenje povećanih troškova kojima je zaposleni izložen u funkciji izvršavanja poslova, a ne nadoknadu za rad obavljen tokom službenog puta.

Takođe se ne može prihvatiti navod revidenta da je za isti rad tužilac plaćen i po osnovu prekovremenog rada i po osnovu radnog učinka. Prema ugovorima o radu zaključenim između parničnih stranaka, tužilac ima pravo na zaradu koja se sastoji od osnovne zarade, nagrade za radni učinak, uvećane zarade (za prekovremeni rad) i dodatka na zaradu (za minuli rad) iz čega proizlazi da je tužilac imao pravo da ostvaruje zaradu po svim navedenim osnovima istovremeno. Pored toga, način utvrđivanja obima rada vozača radi obračuna nagrade za radni učinak (stimulacije), u Pravilniku tuženog je zasnovan na parametrima registrovane nosivosti vozila i ostvarenih tona kilometara, pa se ne može izjednačiti sa načinom utvrđivanja uvećane zarade za prekovremeni rad koji se zasniva na parametru vremena provedenog na radu.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je dovelo do pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu načina utvrđivanja prekovremenih sati rada tužioca u utuženom periodu, a samim tim i visine naknade koja mu pripada po osnovu uvećane zarade. Zbog toga su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilno utvrditi broj prekovremenih radnih sati tužioca u utuženom periodu i visinu iznosa koji na ime uvećane zarade za prekovremeni rad pripada tužiocu, imajući u vidu ne samo nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke već i saobraćajne struke.

Na osnovu člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić