Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca J.M. iz Z., čiji je punomoćnik M.P., advokat iz N., tuženog AD Ž.S. iz B., Organizaciona jedinica Z., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.6362/12 od 20.02.2015. godine, u sednici održanoj 28.01.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

I PRIHVATA SE predlog tužioca za odlučivanje o njegovoj reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.6362/12 od 20.02.2015. godine kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 395. ZPP.

II USVAJA SE revizija tužioca, UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.6362/12 od 20.02.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 br.461/2011 od 19.07.2012. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l ož e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 br.461/2011 od 19.07.2012. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime manje isplaćenih mesečnih zarada po osnovu smenskog rada za period od 01.05.2008. godine do 31.05.2011. godine, isplati iznos od ukupno 197.855,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose navedene u izreci.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br.6362/12 od 20.02.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i navedena prvostepena presuda je potvrđena, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu 395. ZPP. Predložio je da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse u postupku zaposlenih protiv tuženog radi isplate razlike pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za rad u smenama.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se ona odbije.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R4 br.53/15 od 30.10.2015. godine, predložio da se o reviziji tužioca odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji na osnovu člana 395. ZPP.

Baveći se ocenom ispunjenosti uslova za odlučivanje o tužiočevoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 395. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse povodom pitanja smenskog rada i prava na uvećanu zaradu po tom osnovu, u sporovima zaposlenih protiv tuženog jer u istoj činjenično-pravnoj situaciji sudovi sa područja Republike Srbije različito odlučuju, zbog čega je odlučio kao u stavu I izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kojoj su zasnovane nižestepene presude, tužilac je radnik tuženog zaposlen na radnom mestu mašinovođe u Organizacionoj jedinici Z., po ugovoru o radu od 03.02.2003. godine i Aneksa broj 4 Ugovora o radu od 13.09.2010. godine. U spornom periodu od 01.05.2008. do 31.05.2011. godine, tužiocu je isplaćivana zarada po osnovu neposrednog učestvovanja u železničkom saobraćaju u visini od 4% od osnovne zarade za rad u turnusu u smislu člana 62. stav 3, člana 65. i 66. Pojedinačnog kolektivnog ugovora koji se primenjuje kod tuženog. Raspored rada tužioca na radnom mestu mašinovođe nije unapred određen, odnosno organizovan je u zavisnosti od reda vožnje vozova kojima on upravlja, tako da tužilac jedan dan radi duže od 8 sati a neki dan duže od 12, a sledeći ne radi ni 8 sati. Tuženi nije doneo odluku o preraspodeli radnog vremena, niti u njegovim opštim aktima postoje pravila o tome. Po članu 65. stav 1. tačke 1, 4. i 5. Kolektivnog ugovora kod tuženog, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama i turnusu u visini od 2% od osnovne zarade i za rad u turnusu za zaposlene koji neposredno učestvuju u vršenju železničkog saobraćaja u visini od 4% od osnovne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi smatraju da se u konkretnom slučaju ne radi o smenskom radu u smislu Direktive o radnom vremenu broj 93/104 EC već o preraspodeli radnog vremena u smislu člana 57. Zakona o radu, te da se zato nisu stekli uslovi iz člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, da bi se tužiocu dosudila tražena razlika zarade od još 22% od osnovice, kao razlike između 26% koliko bi mu pripadalo na osnovu ove zakonske odredbe i 4% koliko mu je tuženi uplaćivao na ime rada u turnusu. Iz ovog razloga je odbijen njegov tužbeni zahtev.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu zauzetog pravnog stanovišta da se u konkretnom slučaju ne radi o smenskom radu, po kom osnovu se ostvaruje pravo na uvećanu zaradu.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, sa izmenama), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, a najmanje 26% od osnovice. Prema članu 65. stav 1. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. glasnik RS“, broj 84/02...46/11) zaposleni koji neposredno učestvuju u vršenju železničkog saobraćaja, imaju pravo na uvećanu zaradu u visini od 4% od osnovne zarade.

Prema direktivi EU 2003/88, smenski rad je takva organizacija rada prema kojoj radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, tako da obrazac rotiranja može biti neprekidan ili sa prekidima. Zbog toga se rad u turnusu (per turnum - po redu, redom) u jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom, s obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red po kojem više lica jedno za drugim obavljaju neki posao, radeći naizmenično i smenjujući se. Zbog toga se rad tužioca u turnusu – po smenama ne može upodobiti preraspodeli radnog vremena u smislu člana 57. Zakona o radu, bez obzira na to što tuženi u spornom periodu nije ni donosio posebne odluke o preraspodeli radnog vremena. S obzirom da se preraspodela radnog vremena, u smislu citirane zakonske odredbe vrši onda kada to zahteva priroda posla, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, korišćenje radnog vremena i izvršavanje određenog posla u utvrđenim rokovima; čega nema u konkretnom slučaju.

Na osnovu svega izloženog ovaj sud nalazi da se sporni pravni odnos mora razrešiti u skladu sa pravilima o smenskom radu i uvećanoj zaradi na osnovu člana 108. stav 1. Zakona o radu. Kako su zbog nepravilne primene pravila o raspodeli radnog vremena, nižestepeni sudovi propustili da utvrde visinu tražene razlike za uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada jer nisu ocenili dati nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomske struke; to će prvostepeni sud to učiniti u ponovnom postupku, kako bi utvrdio visinu tužiočeve razlike zarade od još 22% od osnovice, u spornom periodu.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu II izreke na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.