U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje D.M. iz T., čiji je punomoćnik V.Č., advokat iz G.M., protiv tužene O.š. A.L. iz R., čiji je punomoćnik S.Đ., advokat iz G.M., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4581/14 od 04.08.2015. godine, u sednici održanoj 03.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4581/14 od 04.08.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 127/13 od 19.08.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da se tužilja kod OŠ U., čiji je pravni sledbenik tužena, nalazila u periodu od 01.01.1973. godine pa do 31.12.1983. godine u stalnom radnom odnosu sa polovinom radnog vremena na poslovima pripreme toplog obroka za učenike područne škole u T., a što je tužena dužna priznati i na ime tužilje uplatiti doprinose Fondu PIO na osnovicu minimalne zarade i polovinu radnog vremena i to na teret zaposlenog od 192.912,00 dinara i isti iznos na teret poslodavca sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.01.2012. godine pa do isplate ili po stopi i u obimu koji joj je propisan u vreme plaćanja doprinosa nadležnom Fondu PIO, a potom Fondu PIO podneti prijavu i propisani obrazac M4 sa relevantnim pokazateljima za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade i unošenje u matičnu evidenciju po osnovu rada i osiguranja. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da na ime tužilje po osnovu ugovora o delu na osnovicu minimalne zarade i polovine radnog vremena za period od 01.01.1973. godine do 31.12.1983. godine isplati doprinos Fondu PIO na teret zaposlenog od 192.912,00 dinara i isti iznos na teret poslodavca sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.01.2012. godine pa do isplate ili po stopi i obimu koje je propisano u vreme plaćanja doprinosa nadležnom Fondu PIO, a potom Fondu PIO podnese prijavu, propisani obrazac M4 sa relevantnim pokazateljima za utvrđivanje staža osiguranja, zarade, naknade zarade i unošenje u matičnu evidenciju po osnovu rada i osiguranja. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4581/14 od 04.08.2015. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod pravnog prethodnika tužene O.š. R.R. iz U. u periodu od 01.01.1973. godine do 31.12.1983. godine obavljala poslove pripremanja toplog obroka za učenike izdvojenog odeljenja u T., u toku cele školske godine u trajanju od dva časa i 30 minuta dnevno, osim za vreme školskih raspusta (zimskog i letnjeg). Pravni prethodnik tužene je tužilji plaćao za obavljeni rad. Tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene zaključila samo jedan ugovor o delu od 15.09.1974. godine, kojim je regulisan njen rad kao izvršioca navedenog posla za školsku 1974/1975 godinu i kojim se pravni prethodnik tužene, kao naručilac posla, obavezao da tužilji isplati za izvršeni posao ukupno 400,00 dinara za svaki mesec počev od dana preuzimanja izvršenja zadatka. Prema pregledu zaposlenog nastavnog i administrativnog osoblja u O.š. u U., a čije je izdvojeno Odeljenje u T., utvrđeno je da tužilja u utuženom periodu nije bila na spisku zaposlenih kod navedene škole. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke utvrđena je visina doprinosa za period od 01.01.1973. do 31.12.1983. godine i to prema prvoj varijanti da je tužilja u tom periodu bila u stalnom radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene sa polovinom radnog vremena, a prema drugoj varijanti da je tužilja u utuženom periodu radila po ugovoru o delu polovinu radnog vremena kod pravnog prethodnika tužene. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprovredne struke utvrđeno da u spornom periodu u Područnom odeljenju navedene osnovne škole u T. broj učenika se kretao od najmanje 14 do najviše 28, da je tužilja najčešće kuvala i pripremala hranu u svojoj kući, a potom kuvana jela donosila u školu i da je za obavljanje tog posla bilo potrebno najmanje 3,5 do 4 sata dnevno, imajući u vidu broj učenika i obim poslova koje je obavljala.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da je tužilja stupila na rad bez javnog oglašavanja i procedure propisane zakonom za posao koji je obavljala, primenom odredbe člana 11. stav 3. Zakona o međusobnim odnosima radnika u udruženom radu („Službeni list SFRJ“, br. 22/73), koji je bio na snazi u vreme kada je tužilja stupila na rad kod tuženog, te da je tužilja dobrovoljno pristala da obavlja rad bez ugovora o delu, osim za period od 15.09.1974. godine do 20.06.1975. godine, kao i da tokom rada u tom periodu tužilja nije tražila sudsku zaštitu u vezi sa tim radom po tada važećim zakonskim propisima, pa shodno tome tužilja nije mogla ostvariti ni pravo na uplatu doprinosa na ime radnog odnosa kod nadležnog Fonda PIO.

Odredbom člana 61. stav 1. Zakona o međusobnim odnosima radnika u udruženom radu („Službeni list SFRJ“, br. 22/73), propisano je da osnovna organizacija udruženog rada je dužna da sprovede postupak za zaštitu prava povodom zahteva kandidata koji smatra da je povređen postupak za sticanje svojstva radnika u udruženom radu ili da radnik koji je stekao to svojstvo ne ispunjava propisane uslove, kao i povodom zahteva radnika koji smatra da mu je povređeno njegovo pravo iz udruženog rada. Odredbom člana 62. stav 1. istog zakona, propisano da ako kandidat odnosno radnik nije zadovoljan konačnom odlukom donetoj u osnovnoj organiizaciji udruženog rada ili ako se po zahtevu radnika odluka ne donese u roku iz člana 61. stav 4. tog zakona, ima pravo da u daljem roku od najduže 30 dana traži zaštitu svog prava pred nadležnim sudom, a stavom 2. istog člana zakona, propisano je da zaštitu svog prava pred nadležnim sudom ne može tražiti kandidat odnosno radnik koji prethodno nije tražio zaštitu tog prava u osnovnoj organizaciji, osim kada se ostvaruje novčano potraživanje.

Pored toga, odredbom člana 150. Zakona o pravima i obavezama radnika u udruženom radu (Službeni glasnik Socijalističke Republike Srbije“, br. 6/74), propisano je da radnik može podneti zahtev arbitraži za radne sporove u roku od 15 dana od dana uručenja konačne odluke, odnosno u roku od 15 dana od dana kada je osnovna organizacija bila dužna da donese konačnu odluku. Odredbom člana 154. istog zakona, propisano je da rok za podnošenje tužbe sudu opšte nadležnosti kojom se ostvaruju novčana potraživanja teče od dana dostavljanja prvostepene odluke osnovne organizacije i traje dve godine.

Saglasno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da, kako tužilja nije tražila zaštitu svog prava u zakonom propisanom roku pred nadležnim organom pravnog prethodnika tužene, primenom citirane odredbe člana 61. stav 1. Zakona o međusobnim odnosima radnika u udruženom radu (koji je bio na snazi u vreme kada je tužilja stupila na rad), niti je tražila sudsku zaštitu pred nadležnim sudom, primenom odredbe člana 62. stav 1. istog zakona, tužilji je zastarelo pravo na podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari. Naime, odredbom člana 11. stav 3. Zakona o međusobnim odnosima radnika u udruženom radu („Službeni list SFRJ“, br. 22/73), propisano je da slobodna radna mesta, uslovi u pogledu stručne spreme određenog zanimanja odnosno smera ili struke i drugi uslovi potrebni za vršenje poslova radnog mesta oglašavaju se putem javnih sredstava informisanja. Odredbama članova od 12. do 15. istog zakona, propisani su tačno utvrđeni uslovi za prijem u radni odnos i kriterijumi koji moraju biti ispunjeni da bi se zasnovao radni odnos. Imajući u vidu navedeno i kako tužilja sa pravnim prethodnikom tužene za utuženi period nije imala zaključen ugovor o radu, niti status zaposlenog lica na određeno vreme, već je samo u periodu od 15.09.1974. godine do 20.06.1975. godine imala zaključen ugovor o delu, to se radi o radu van radnog odnosa i to bez obzira na dužinu njegovog trajanja. Stoga, kako tužilja nije u zakonom propisanom roku podnela tužbu nadležnom sudu, tužilji je odbijen tužbeni zahtev, kako su to pravilno učinili nižestepeni sudovi.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi, a obrazlaganjem se ne bi postiglo novo niti ujednačenije tumačenje prava.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.