.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2618/2018
28.02.2019. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biljane Dragojević, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić-Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Stankov, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Beograd, čiji je punomoćnik Miloš Pejović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1252/18 od 22.06.2018. godine, u sednici održanoj 28.02.2019. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1252/18 od 22.06.2018. godine tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 60/17 od 14.03.2018. godine.
OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 40.600,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 60/17 od 14.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je od 27.05.2013. godine bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog i da je njegov radni odnos kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, kao i da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužiocu br. 35-01/1/118.1/3/2016 od 26.12.2016. godine i da tužioca vrati na rad na odgovarajuće poslove prema njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, sve u roku od 8 dana. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 4.450,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u roku od 8 dana.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1252/18 od 22.06.2018. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je radni odnos tužioca zasnovan na određeno vreme ugovorom o radu od 27.12.2013. godine (umesto 27.05.2013. godine) prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, poništeno je rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa br. 35-01/1/118.1/3/2016 od 26.12.2016. godine, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad, na poslove odgovarajuće njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav 1.); odbijen je zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na troškove postupka od presuđenja do izvršnosti presude (stav 2.); odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 4.450,00 dinara sa zateznom kamatom (stav 3.) i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u izosu od 33.000,00 dinara, u roku od 8 dana (stav 4.).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/18), pa je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.
U postupku nije učinjena bitna bitna povreda odredaba parninog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu više ugovora o radu na određeno vreme. Prema ugovoru o radu od 27.05.2013. godine zasnovao je radni odnos kod tuženog zbog povećanog obima posla dok postoji potreba, a najduže do 30.09.2013. godine, radi obavljanja poslova višeg stručnog saradnika za poslove matične evidencije. Tužiocu je radni odnos prestao 30.09.2013. godine zbog isteka vremena na koji je zasnovan, te je u periodu od 01.10.2013. do 27.12.2013. godine bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice i ostvarivao je pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti. Nakon toga, 27.12.2013. godine tužilac je zaključio ugovor o radu sa tuženim zbog povećanog obima posla dok postoji potreba, a ne duže od godinu dana, radi obavljanja poslova višeg stručnog saradnika za rešavanje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja. Na osnovu ovog ugovora tužilac je bio u radnom odnosu do 26.12.2014. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog isteka vremena na koji je zasnovan. Novi ugovor o radu sa tuženim zaključio je 26.12.2014. godine na određeno vreme, najduže do 24 meseci, radi obavljanja poslova u vezi sa prikupljanjem i unosom M4 obrazaca, izrade nacrta rešenja o utvrđivanju svojstva osiguranika kao i matičnoj evidenciji. Tužiocu je radni odnos prestao 26.12.2016. godine, istekom vremena na koji je zasnovan. Za vreme rada kod tuženog tužilac je obavljao iste poslove i na osnovu ugovora o radu na određeno vreme do godinu dana i na osnovu ugovora o radu na određeno vreme do dve godine.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca jer je zaključio da nema uslova za preobražaj radnog odnosa.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.
Naime, ugovor o radu na određeno vreme koji su tužilac i tuženi zaključili 27.12.2013. godine, čije je trajanje oročeno na najduže godinu dana, zaključen je prema Zakonu o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13), kojim je, članom 37. stav 1, propisano da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Kako je tužilac zaključio ugovor o radu 27.12.2013. godine, sa trajanjem od godinu dana, istek ovog ugovora je bio predviđen najduže do 26.12.2014. godine, što se i dogodilo. U međuvremenu je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. - stupio na snagu dana 29.07.2014. godine), te je ugovor o radu od 27.12.2013. godine bio zaključen i proizvodio je dejstvo prema ranijim odredbama Zakona o radu, odnosno pre izmena iz 2014. godine i njegovo trajanje je bilo predviđeno prema odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu, na najduže godinu dana. Tužilac i tuženi su zaključili ugovor o radu na određeno vreme 26.12.2014. godine, na period od najviše 24 meseca i to je prvi ugovor koji je zaključen u skladu sa odredbom člana 37. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, kojim je predviđeno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca.
Pravilan je zaključak prvostepenog suda da su oba ugovora o radu na određeno vreme (od 27.12.2013. godine i od 26.12.2014. godine) zaključeni u skladu sa zakonom koji je bio važeći u vreme zaključenja ovih ugovora, ali i da nema mesta primeni odredbe člana 37. stav 6. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, kojom je propisano da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. I po shvatanju ovog suda, vreme koje je tužilac proveo na radu u skladu sa zaključenim ugovorom o radu na određeno vreme od 27.12.2013. godine ne može se uračunati u vreme koje bi se imalo računati u smislu trajanja radnog odnosa na određeno vreme prema odredbi člana 37. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, jer je ovaj ugovor zaključen prema ranijem zakonu i na njega se odnose druge odredbe zakona o trajanju radnog odnosa na određeno vreme. Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da vreme od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu do zaključivanja ugovora o radu na određeno vreme između tužioca i tuženog od 26.12.2014. godine ne može ulaziti u rok od 24 meseca, jer se to vreme odnosi na trajanje radnog odnosa po drugom, ranijem zakonu. Zbog svega navedenog, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je počev od 27.05.2013. godine bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog i da je njegov radni odnos kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. U vezi sa tim, pravilno je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad na odgovarajuće poslove prema njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima (član 191. stav 1. Zakona o radu).
Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom čl. 153. i 154. ZPP i odnosi se na troškove koje je tuženi imao za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 33.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i sudske takse na reviziju i odluku po reviziji u iznosima od po 3.800,00 dinara prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskom taksama („Službeni glasnik RS, br. 28/94...106/15).
Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Biljana Dragojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
