Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Lidije Đukić, Božidara Vujičića i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ..., ul. ... broj ../.. i BB iz ..., ul. ..., koje zastupa advokat Branka Lekić Vrzić iz ..., protiv tuženog Dom zdravlja VV, ..., ... br. .., koga zastupa advokat Vojislav Đoković iz ..., radi povrede prava iz radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4466/17 od 07.06.2018. godine, u sednici održanoj 10.07.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4466/17 od 07.06.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4466/17 od 07.06.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 106/17 od 30.08.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA protiv tuženog kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu isplati na ime razlike između neisplaćene i pripadajuće zarade koja nije obračunata u skladu sa koeficijentom 13,57 za obračun zarade na poslovima sanitetskog transporta uz pružanje hitne medicinske pomoći za period od 01.06.2009. do 29.06.2012. godine iznos od 430.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.06.2012. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, zatim u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da isplati tužiocu na ime naknade uvećane zarade po osnovu minulog rada u visini od 0,1% osnovne zarade za period od 01.06.2009. do 17.05.2011. godine iznos od 2.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.06.2012. godine kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, kao i u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 5. stav 3. ugovora o radu ../.. od 12.06.2012. godine, zaključenog između tužioca i tuženog uz obavezu tuženog da to prizna i trpi, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB iz ... protiv tuženog kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade koja nije obračunata u skladu sa koeficijentom 13,57 za obračun zarade na poslovima sanitetskog transporta uz pružanje hitne medicinske pomoći, za period od 01.06.2009. do 30.06.2012. godine iznos od 430.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.06.2012. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, zatim u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da isplati tužiocu na ime naknade uvećane zarade po osnovu minulog rada u visini od 0,1% osnovne zarade za period od 01.06.2009. do 17.05.2011. godine iznos od 2.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2012. godine, pa do konačne isplate, kao i u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 5. stav 3. ugovora o radu ../.. od 12.06.2012. godine, zaključenog između tužioca BB i tuženog, uz obavezu tuženog da to prizna i trpi, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženom solidarno plate troškove parničnog postupka u iznosu od 57.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.08.2017. godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4466/17 od 07.06.2018. godine, žalbe tužilaca su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predloženo da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP bez navođenja konkretnih razloga po kom osnovu bi posebna revizija bila usvojena.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik R'' br. 72/11... 87/18), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom pravilno je odlučeno u smislu zaključka da tužioci nemaju pravo na naknadu razlike između isplaćene i tražene zarade. Tužioci su zaposleni kod tuženog u svojstvu VK vozača. Pravilno se zaključuje da je članom 165. Zakona o zdravstvenoj zaštiti definisano ko se smatra zdravstvenim radnicima - da su to lica koja imaju završene medicinske studije, medicinski ili farmaceutski fakultet, kao i lica sa završenom školom zdravstvene struke koji obavljaju zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi. Tužioci ne obavljaju zdravstvenu delatnost već samo asistiraju u pružanju medicinske pomoći, pa stoga nemaju pravo na obračun zarade po koeficijentu od 13,57 već prema koeficijentu 10,71 kako je i predviđeno ugovorom o radu (član 5. stav 3) ../.. od 12.06.2012. godine. Naznačeni ugovor je zaključen u skladu i sa Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, čijom odredbom člana 2. stav 13. je utvrđen koeficijent koji se primenjuje za obračun i isplatu plata zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, među kojima i zaposleni na poslovima vozača, a iz navedenih odredaba zakona i Uredbe proizilazi da za vozače prilikom obračuna plate treba primeniti koeficijent 10,71. Činjenica da su tužioci prošli obuku za pružanje medicinske pomoći ne znači da isti mogu sami da pružaju medicinsku pomoć već isti mogu samo da asistiraju lekaru ili medicinskom tehničaru u pružanju pomoći i zbrinjavanju, odnosno prenošenju pacijenta. Stoji činjenica da je Dom zdravlja VV doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova doma zdravlja - .. od 24.05.2012. godine sa odgovarajućim izmenama i dopunama, te da su tim Pravilnikom utvrđeni koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih. Ustavni sud je doneo odluku 11.05.2016. godine kojom je utvrđeno da odredba člana 44. naznačenog Pravilnika nije u saglasnosti sa Ustavom iz razloga što dom zdravlja nije mogao Pravilnikom da reguliše ta pitanja, već se direktno primenjuju odredbe zakona. Međutim, to ne znači da tužioci nisu dobili adekvatnu naknadu prema koeficijentu koji je predviđen naznačenim ugovorom o radu (član 5. stav 3).

Pravilno je odlučeno da je neosnovan tužbeni zahtev tužilaca vezano za naknadu visine od 2.000,00 dinara na ime minulog rada po obračunu koeficijenta 0,5 a ne 0,4, a ovo iz razloga što je Zakonom o radu (član 108. stav 1. tačka 4) predviđeno da zaposleni ima pravo na uvećanje osnovice zarade za svaku godinu provedenu na radu u visini od 0,4%. Stoji činjenica da je Opštim kolektivnim ugovorom predviđeno uvećanje osnovice na minuli rad na koeficijent od 0,5%, ali kako je primena Opšteg kolektivnog ugovora odložena, to se za sada još uvek primenjuje odredba člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu koji predviđa uvećanje zarade sa 0,4% od osnovice, pa je tužiocima pravilno obračunato uvećanje zarade po tom osnovu.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca, kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 02.07.2012. godine, a pobijana vrednost pravnosnažne presude je 432.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilaca nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić