Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2053/18 od 17.10.2018. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1965/17 od 23.01.2018. godine, u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 2.tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 1986. godine zasnovao radni odnos kod tuženog, na određeno vreme, sa III stepenom stručne spreme, na radnom mestu čuvara. Na osnovu ugovora o radu br. ... od 03.03.2012. godine, a koji je potpisan između ugovornih strana 14.03.2002. godine (u osporenom rešenju označen datum 15.03.2002. godine) tužilac je raspoređen na poslove S.P. 12105 sa IV stepenom stručne spreme, po zanimanju mašinski tehničar u Sektoru ... - Služba obezbeđenja. Nakon toga, aneksima ugovora o radu u periodu od 16.08.2002. godine do 01.07.2015. godine tužilac je obavljao poslove radnika patrole u Sektoru ... u Službi obezbeđenja, sa IV stepenom stručne spreme, do zaključenja aneksa ugovora o radu od 28.06.2015. godine, kada je raspoređen na poslove službenik ... u Sektoru ... u Službi obezbeđenja i kontrole bezbednosti saobraćaja sa IV stepenom stručne spreme. Dopisom Mašinske škole ''Radoje Dakić'' br. 1494 od 26.12.2016. godine direktor tuženog je obavešten da je uvidom u matičnu knjigu utvrđeno da tužilac nije bio učenik te škole, te da diploma o položenom maturskom ispitu tužioca u školskoj 1994/1995 godini nije verodostojna i nije izdata od strane navedene škole. Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 09.05.2017. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu broj ... od 15.03.2002. godine, jer je poslodavcu dostavio diplomu o stečenom obrazovanju u trajanju od 4 godine, obrazovni profil- mašinski tehničar, koja nije verodostojna javna isprava na osnovu koje je, počev od 15.03.2002. godine, navedenim ugovorom o radu raspoređen na poslove za koje je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova predviđen IV stepen stručne spreme, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, u vezi sa članom 6. ugovora o radu, u vezi sa članom 15. stav 1. tačka 3. istog zakona, odnosno člana 14. stav 1. Zakona o radu važećeg u periodu zaključenja ugovora o radu i nepoštovanje radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 6. i 8. istog Zakona o radu, u vezi sa članom 8. ugovora o radu. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je dostavljanje upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 10.04.2017. godine, kojim je tužilac upozoren na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu usled učinjenih povreda radnih obaveza navedenih i u rešenju o otkazu ugovora o radu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenom odredbi čl. 179, 184. i 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-US) usvojili zahtev za poništaj osporenog rešenja i za vraćanje tužioca na rad, nakon ocene da je nastupila zastarelost za otkaz ugovora o radu usled proteka objektivnog roka od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, odnosno od dana zaključenja ugovora o radu sa stepenom stručne spreme u pogledu koje je tužilac tuženog doveo u zabludu, što osporeno rešenje čini nezakonitim.

Osnovano se navodima revizije osporava pravilnost primene materijalnog prava i izloženo pravno mišljenje nižestepenih sudova.

Za rešenje ovog spora značajne su odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/2001, 73/2001) koji je bio na snazi u vreme kada je tužilac dostavio tuženom falsifikovanu diplomu o stečenom četvrtom stepenu stručne spreme i u vreme kada je, na osnovu te diplome, između stranaka ugovor o radu od 15.03.2002. godine zaključen.

Naime, uslove za rad na određenom radnom mestu zaposleni mora da ispunjava pre zaključenja ugovora o radu, iz kog razloga je članom 16. stavu 3. navedenog zakona bila propisana obaveza zaposlenog da prilikom zasnivanja radnog odnosa poslodavcu dostavi dokumenta kojima dokazuje ispunjenost uslova za rad. U smislu odredbe člana 14. istog zakona propustom tužioca da tuženog, pre zaključenja ugovora o radu obavesti o okolnostima koje bitno utiču na obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos (što je u konkretnom slučaju neposedovanje diplome IV stepena stručne spreme, koja je bila uslov za zaključenje ugovora o radu), tužilac je tuženog doveo u zabludu i održavao ga u zabludi tokom trajanja radnog odnosa odnosno vršio produženu povredu radne obaveze prema poslodavcu, što tuženog kao poslodavca ovlašćuje da tužiocu otkaže ugovor o radu.

Tuženi je za okolnost da tužilac ne poseduje odgovarajuću stručnu spremu za poslove na koje je ugovorom o radu raspoređen saznao 26.12.2016. godine i doneo osporeno rešenje od 09.05.2017. godine, u vreme važenja Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017- US, 113/2017).

Članom 15. tačka 3. ovog zakona je propisano da je zaposleni je dužan da obavesti poslodavca o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenih ugovorom o radu.

Član 179. stav 2. tačka 5. istog zakona je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. istog člana je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to, između ostalog, ako je dao netačne podatke koji su bili odlučujući za zasnivanje radnog odnosa (tačka 6) i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 8).

Članom 184. istog zakona je propisano da otkaz ugovora o radu iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

Ponašanje tužioca. koji je tuženom predao falsifikovanu diplomu o svom stručnom obrazovanju se smatra takvim ponašanjem zaposlenog da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a otkazni razlog predviđen je odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tač. 6. i 8. navedenog zakona. Suprotno stanovištu nižestepenih sudova rok za otkaz ugovora o radu propisan članom 184. istog zakona nije protekao, jer je osporeno rešenje doneto u okviru subjektivnog roka od 6 meseci od dana zasnanja za činjenicu da tužilac ne poseduje odgovarajući stepen stručne spreme, koja je bila osnov za davanje otkaza.

Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu je zakonito, jer se u konkretnom slučaju radi o posebnom otkaznom razlogu (sui generis) koji nije ograničen rokovima predviđenim iz člana 184. Zakona o radu, odnosno ne podleže zastarevanju. Ovo zbog toga što ugovor o radu sa tužiocem koji je radni odnos zasnovao na osnovu neverodostojnog dokumenta o stručnoj spremi ne bi ni bio zaključen da je poslodavac znao ili mogao znati za neverodostojnost dokumenata o stručnoj spremi tužioca odnosno da tužilac ne ispunjava uslove za rad na radnom mestu na koje je tužilac po osnovu ugovora o radu iz 2002. godine raspoređen. Iz tog razloga pravo poslodavca da zaposlenom, koji je radni odnos zasnovao prikazivanjem falsifikovane doplome, nije vremenski ograničeno. Neobaveštavanjem tuženog o stručnoj spremi koju poseduje, tužilac je postupio suprotno odredbi člana 14. ranijeg i člana 15. sada važećeg Zakona o radu, pa je utvrđenje postojanja te povrede bio dovoljan razlog da tuženi tužiocu na osnovu člana 179. stava 3. tačke 6. tog zakona otkaže ugovor o radu.

Kako je prilikom odlučivanja nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je preinačio obe pobijane presude i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, za vraćanje tužioca na rad i za naknadu troškova postupka, te odlučio kao u stavu prvom izreke presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu konačan uspeh stranaka u sporu, tužilac je u obavezi da tuženom naknadi troškove prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka odmerene prema vrsti konkretnog spora u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, i to za sastav odgovora na tužbu i dva obrazložena podneska pisanih od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od po 16.500,00 dinara (49.500,00 dinara), za pristup i zastupanje tuženog od strane advokata na tri održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara (54.000,00 dinara) i za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara (66.000,00 dinara) što sve ukupno čini iznos od 169.500,00 dinara, jer se radi o nužnim i neophodnim troškovima za vođenje parnice.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi čl. 153, 154. i 163. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća - sudija

Biljana Dragojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić