U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koji revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav. 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje, budući da je drugostepeni sud ocenio žalbene navode od značaja za presuđenje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac od 2007. godine počeo da radi kod poslodavca „GG“ SZR u ..., čija je delatnost bila opšti mašinski radovi i to: mašinska obrada delova motora, a koju je osnovao DD iz .... Počev od 2007. godine tužilac je obavljao poslove ravnanja glave od automobila, kamiona, traktora, mašinsku obradu i bušenje blokova, bez zaključenog ugovora o radu ili nekog drugog ugovora, a sa tadašnjim vlasnikom je dogovorio radno vreme i visinu naknade zarade od 500 evra. Tužilac je počev od 24.02.2012. godine nastavio da radi kod BB, sina DD u SZR „VV“ na istim mašinama, iste poslove i u istom objektu. Delatnost radnje je bila ista mašinska obrada metala. Utvrđeno je da tužilac za tuženog obavljao poslove koje je obavljao i kod ranijeg poslodavca, pod istim uslovima i bez zaključenog ugovora o radu ili nekog drugog ugovora, ostalo je isto radno vreme, s tim što se zarada korigovala tako što je dogovoreno da će tužilac primati 25% od obavljenih poslova, koja je iznosila od 400 evra do 700 evra i isplaćivana mu je svakog 01. i 15. u mesecu, kao i kod bivšeg poslodavca. Kod tuženog su pored tužioca nastavili da rade i drugi radnici koji su rad obavljali kod ranijeg poslodavca na istim poslovima. Tužilac je kod tuženog radio sve do 23.03.2016. godine kada se povredio na radu i od tada je na ime zarade dobio u aprilu 2016. godine 400 evra i početkom maja 100 evra. Utrđeno je i da je tužilac od februara 2012. godine prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje, a protiv tuženog je podneo tužbu radi naknade štete zbog povrede na radu i izgubljene zarade za period od 01.05 do 01.08.2016. godine.

Polazeći od ovakvog utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili mateijalno pravo kada su zaključili da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 24.02.2012. godine shodno članu 32. stav 2. Zakona o radu, te da je tuženi u obavezi da ga vrati u radni odnos na neodređeno vreme i rasporedi na odgovarajuće radno mesto, kao i da mu prizna sva prava na radu i po osnovu rada počev od navedenog datuma.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 32. st.1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, sa izmenama), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom prvim ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (st. 2.).

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac od stupanja na rad kod tuženog od 24.02.2012. godine do marta 2016. godine kada je zadobio povredu na radu, faktički obavljao poslove na koje je raspoređen, sa određenim radnim vremenom i dogovorenom zaradom. Sledom rečenog, takav rad koji je tužilac obavljao kod tuženog, imao je sve karakteristike radnog odnosa bez obzira što nije zaključen ugovor o radu kojim bi se regulisao radno pravni status tužioca.

Pravilo o fikciji postojanja radnog odnosa je zakonodavac uveo radi sprečavanja zloupotrebe na tržištu rada i eliminacije tzv. rada na crno (faktičkog rada), a kakav je tužilac obavljao kod tuženog. Zato ova pravna fikcija omogućuje da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora u pisanom obliku. Za njenu primenu je dovoljno da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos i ovo pravilo se prostire na sve vidove zasnivanja radnog odnosa (radni odnos na neodređeno vreme, radni odnos na određeno vreme, na probni rad, za ostale modalitete sa nepunim radnim vremenom, rad van prostorija poslodavca i za radni odnos sa kućnim pomoćnim osobljem).

Kako je tužilac tokom postupka dokazao da je obavljao faktički rad kod tuženog u periodu od 24.02.2012. godine, sa svim karakteristikama redovnog radnog odnosa, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog počev od 24.02.2012. godine osnovan, bez obzira na činjenicu što između tužioca i tuženog kao poslodavca nije zaključen ugovor o radu u pisanom obliku, jer je očigledno da je za to kriv poslodavac. Kako tuženi poslodavac to nije učinio, stekli su se uslovi za primenu fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu. Naime, zasnivanje radnog odnosa bez zaključenog ugovora o radu mora imati elemente radnog odnosa kako u pogledu kvaliteta rada i kontinuiteta, tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizlaze iz radnog odnosa, a to su radno vreme, zarada, druga primanja itd, koji uslovi su u konkretnom slučaju ispunjeni suprotno navodima revizije.

Neprihvatljiva je revizijska tvrdnja tuženog da su sudovi nepravilno primenili odredbu člana 32. stav 2. Zakona o radu, a činjenica što se tužilac od februara 2012. godine nalazio na evidenciji zaposlenih lica ne utiče na pravilnost presuđenja. Ovo s toga što je tužilac kod tuženog radio „na crno“, tuženi ga nije prijavio fondovima penzijskog i socijalnog osiguranja, to tužilac u spornom periodu nije formalno bio zaposlen i zato je njegova evidencija kao nezaposlenog lica u kontinuitetu trajala i dok je faktički radio kod tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je iz navedenih razloga odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić