Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio zaposlen od 21.04.2008. do 11.06.2015. godine na na neodređeno vreme, a prema poslednjem rasporedu obavljao je poslove higijeničar u logistici. Tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o radu sa pripadajućim aneksima. Poslednji ugovor tužilac je zaključio 15.09.2014. godine kojim je raspoređen na poslove higijeničar u logistici. Rešenjem bez datuma tužiocu je otkazan ugovor o radu od 15.09.2014. godine i radni odnos mu je prestao sa danom 11.06.2015. godine, kao višku zaposlenih zbog prestanka potrebe za njegovim radom jer je kod poslodavca došlo do organizacionih primena koje se ogledaju u donošenju Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 24.04.2015. godine kojim su ukinuti poslovi koje je tužilac obavljao, odnosno na koje je raspoređen. Poslodavac nije bio u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih. Pored tužioca, tuženi je iz istog razloga za još 18 zaposlenih, koji su obavljali poslove higijeničara u logistici i higijeničar u proizvodnji, otkazao ugovor o radu. Tuženi je 15.06.2015. godine sa dva lica zaključio ugovore o radu na određeno vreme za obavljanje poslova radnik u proizvodnji ... i ..., za koje radno mesto se zahteva I stepen stručne spreme, a zatim 20.07.2015. godine sa trećim licem zaključio ugovor o radu na određeno vreme za obavljanje poslova radnik u proizvodnji za koje radno mesto se zahteva I stepen stručne spreme.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio rešenje o otkazu zaključujući da je tuženi u periodu od tri meseca od prestanka radnog odnosa tužiocu, na radnim mestima koja odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi i njegovim radnim sposobnostima zasnovao radni odnos sa više radnika, te da nisu postojali uslovi za otkaz jer je radnopravni status tužioca mogao biti rešen primenom pravila o izmeni ugovorenih uslova rada (član 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu).

Suprotno, po oceni drugostepenog suda, činjenica da je tuženi, po otkazu ugovora o radu tužiocu, radno angažovao lica na određeno vreme zbog privremenog povećanja obima posla, nije od uticaja na zakonitost rešenja jer tuženi ni sa jednim od angažovanih radnika nije zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Zbog toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Našao je da nije od uticaja činjenica da je u periodu od 11.06.2015. godine do 11.09.2015. godine kod tuženog zaposleno novih 227 radnika na poslovima za koje se zahtevao I stepen stručne spreme koji poseduje tužilac jer nema dokaza da su ta lica zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ovako stanovište drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilno.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjena obima posla. Po članu 182. istog zakona, ako otkaže ugovor o radu zaposlenom poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa. Ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.

U konkretnom slučaju, tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je ugasio radno mesto na kome je tužilac radio. U rešenju o otkazu je navedeno da radni status tužioca nije mogao biti rešen na drugi način, između ostalog ni premeštajem na drugo radno mesto. Međutim, ponašanje tuženog po otkazivanju ugovora o radu tužiocu zapošljavanje drugih lica na poslovima na kojima se tražila stručna sprema i radne sposobnosti koje je posedovao i tužilac, ukazuje na zloupotrebu otkazivanja ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška od strane poslodavca. Naime, zapošljavanje drugih lica sa istom stručnom spremom koju ima i tužilac na drugim poslovima ukazuje da je tuženi svoju potrebu za radnom snagom mogao zadovoljiti premeštajem tužioca na druge poslove, a ne otkazom ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška. Kako je teret dokazivanja postojanja opravdanih razloga za otkaz na poslodavcu, koji u ovom slučaju nije dokazao opravdanost otkaza tužiocu upravo zbog toga što je u periodu od mesec dana zaposlio druga lica, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da je ovako doneto rešenje nezakonito.

Na osnovu člana 416. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je tužilac uspeo u revizijskom postupku to mu pripadaju troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, dok mu troškovi na ime sudskih taksi nisu dosuđeni shodno tački 10 Napomene Tarifnog broja 1 Zakona o sudskim taksama, zbog čega je, na osnovu člana 154. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić