Tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, kojom pobija navedenu drugostepenu presudu u delu kojim je prvostepena presuda potvrđena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... i 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. tog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Razmatrajući izjavljenu reviziju po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji, jer za to nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pobijanom pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev kojim tužilac traži da se tuženi obaveže da tužiocu isplati razliku u zaradi u odnosu na isplaćenu zaradu, koji zahtev zasniva na stavu da je u odsustvu ugovorene osnovne zarade između tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca, ili ugovorene cene rada i određenog koeficijenta radnog mesta tužioca, kod utvrđene činjenice da je tužiocu za rad na radnom mestu ... – ...–..., obračunavana i isplaćivana zarada prema koeficijentu 3,10 prema mesečnim obračunskim listama zarade, u odsustvu utvrđenog koeficijenta posla za to radno mesto po Pravilniku o organizaciji, sistematizaciji poslova kod tuženog, zarada tužioca trebalo da bude u visini određenoj koeficijentom od 3,10 množenjem sa cenom rada za najjednostavniji rad koja je najmanje u visini minimalne zarade što je propisano članom 52. Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala Republike Srbije, za prosečnih 174 časa rada u mesecu. Tužilac smatra da se tako dostignuti nivo zarade primenom Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala koji je bio u primeni do 29.03.2014. godine, za tužioca ne može ni na koji način menjati, odnosno smanjivati ili povećavati, osim po zaključenom novom ugovoru o radu, odnosno aneksu. Dalje, tužilac smatra da je od 22.01.2015. godine pripadajuća zarada za tužioca bila prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede RS na osnovu osnovne cene rada po radnom času u visini minimalne cene rada. Tužilac smatra da se minimalna zarada odnosi na osnovnu zaradu koja se utvrđuje za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a ne na isplaćenu zaradu. Posebnu reviziju izjavljuje zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, pozivajući se na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 392/17 od 11.01.2018. godine kojom je na drugačiji način odlučeno po tužbi BB iz ..., i ukazuje da se po tužbama drugih tužilac protiv istog tuženog iz istog činjeničnog i pravnog osnova vode sudski postupci i da Osnovni sud u Užicu i usvaja i odbija tužbene zahteve tužilaca protiv istog tuženog.

Međutim, razlozi na kojima je zasnovana odluka drugostepenog suda u skladu su sa postojećom sudskom praksom nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni i tumačenju materijalnog prava – Zakona o radu, u odnosu na pravo zaposlenog na odgovarajuću zaradu, te ne postoji potreba za odlučivanjem o izjavljenoj reviziji tužioca, kao posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse. Tako je odlukom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2196/19 od 13.05.2020. godine odlučeno o tužbenom zahtevu iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova, tako što je tužbeni zahtev odbijen na osnovu pravnog shvatanja da u nedostatku ugovora o radu kojim se utvrđuju elementi za obračun zarade isplatni listovi nisu akti na osnovu kojih se prema Zakonu o radu utvrđuju prava i obaveze na osnovu rada, niti se može smatrati stečenim pravom na zaradu u visini prema elementima za obračun iz isplatnih listova. U skladu je sa stanovištem izraženim u navedenoj presudi i razlog nižestepenih sudova u ovoj parnici, da zaposleni nema pravo na obračun zarade prema koeficijentu koji mu ne pripada za poslove koje je obavljao u tuženom periodu prema stručnoj spremi, složenosti i odgovornosti s obzirom na propisan za zaposlene koji poseduju odgovarajuću stručnu spremu za radno mesto tužioca. Osim ovoga, stav izražen u pobijanoj drugostepenoj presudi u pogledu značenja najniže cene rada i minimalne zarade ne odstupa od stavova sudova izraženih u pravnosnažnim i revizijskim odlukama. Prema tome je odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tužba je u ovoj parnici podneta 21. marta 2016. godine, a preinačena je 04.01.2018. godine. Na dan preinačenja tužbe, vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude od 1.521.048,24 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije odgovarao je vrednosti 12.817,69 evra. Prema tome, radi se o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, te je revizija nedozvoljena po odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog je po odredbi člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u drugom stavu izreke.

Odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, tužiocu jer sa revizijom nije uspeo, a tuženom jer trošak odgovora za reviziju nije bio potreban za odlučivanje o reviziji, primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić