Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu stručnog saradnika ... u Sektoru ..., na osnovu ugovora o radu od 06.08.2007. godine i aneksa ugovora o radu od 26.05.2008. godine. Pobijanim rešenjem od 15.03.2010. godine, donetim na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. i 6. Zakona o radu, člana 12. stav 12.3. tačka 6. Aneksa ugovora o radu od 26.05.2008. godine i člana 69. tačka 4. i 7. Kolektivnog ugovora, tužiocu je stavljeno na teret da je učinio povredu radne obaveze i to: „zloupotrebu prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad“ utvrđenu članom 12. stav 12.3. tačka 6. Aneksa ugovora o radu i članom 69. tačka 4. Kolektivnog ugovora i „nepoštovanje radne discipline propisane posebnim aktom poslodavca, odnosno što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca“, utvrđene članom 69. tačka 7. Kolektivnog ugovora. Tuženi je upozorenjem od 25.02.2010. godine tužiocu predočio postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze koja se ogleda u zloupotrebi prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad utvrđene članom 12. stav 12.3. tačka 6. Aneksa ugovora o radu od 26.05.2008. godine, tako što je 17.02.2010. godine u prostorijama Odseka kontrole, u prisustvu šefa Odseka za prevoz i zaštitu novca i objekata i stručnog saradnika kontrole na naplati putarine odbio da primi i potpiše poziv za obnovu postupka procene privremene sprečenosti za rad. Tužiocu je ostavljen rok od 5 radnih dana od dana dostavljanja upozorenja radi izjašnjenja na navode, na koje se tužilac pisano izjasnio. Upozorenje je dostavljeno na mišljenje sindikatu tuženog, čiji je tužilac član.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev osnovan, jer je tužiocu prestao radni odnos u nezakonito provedenom postupku, te je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 179. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 ... 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2), ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad (tačka 6). Odredbom člana 180. istog zakona propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. – 6. ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1), u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2).

Saglasno navedenom, upozorenje se mora odnositi na isti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i otkazni razlog u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, s obzirom da je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni. U suprotnom, odnosno u odsustvu upozorenja pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa i otkazu ugovora o radu ili kada se upozorenje odnosi na drugi činjenični osnov u odnosu na osnov naveden u rešenju o otkazu ugovora o radu, zaposlenom je povređeno pravo na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom, kao i članom 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Sl. list SFRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/84 i 7/91).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi pobijano rešenje nije doneo u zakonitom postupku, jer iz obrazloženja rešenja proizlazi da su istim obuhvaćene povrede radne obaveze i to: zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad utvrđene članom 12. stav 12.3. tačka 6. Aneksa ugovora o radu od 26.05.2008. godine i članom 69. tačka 4. Kolektivnog ugovora, kao i nepoštovanje radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, utvrđene članom 69. tačka 7. Kolektivnog ugovora, dok je u upozorenju od 25.02.2010. godine kao razlog za otkaz ugovora o radu navedena samo povreda radne obaveze i to: zloupotreba prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad utvrđene Aneksom ugovora o radu od 26.05.2008. godine. Imajući u vidu navedeno, tužiocu nije dostavljeno upozorenje koje treba da sadrži osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji omogućuju identifikaciju i primenu otkaznog razloga. Kako se upozorenjem zaposlenom stavlja do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom prouzrokovao nastanak otkaznog razloga, kako bi se zaposleni izjasnio o tome da li je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, odnosno narušio radnu disciplinu, to je usled ovog propusta tuženog tužiocu onemogućeno pravo na odbranu, odnosno izjašnjenje o tome da li je učinio povredu radne obaveze i radne discipline.

Imajući u vidu da postupak otkaza od strane poslodavca nije sprovden u skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava, rešenje o otkazu ugovora o radu je poništeno kao nezakonito. Zbog nezakonitog otkaza, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 2. Zakona o radu.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi, a obrazlaganjem se ne bi postiglo novo niti ujednačenije tumačenje prava.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Revizija tuženog je odbijena, pa zato nema pravo na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku, a troškovi odgovora tužioca na reviziju tuženog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić