U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Goran Brdar, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 85/19 od 12.04.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužene, PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 85/19 od 12.04.2019. godine, ODBIJA kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1754/18 od 25.10.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac AA iz ... da na ime troškova postupka po reviziji isplati tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo odbrane iznos od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1754/18 od 25.10.2018. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime razlike između zarade koju bi ostvario da je ostao u redovnom radnom odnosu i primanja koja su mu isplaćena na osnovu invalidske penzije u periodu od 01.06.2002. godine pa zaključno sa 31.07.2014. godine isplati specificirane pojedinačne iznose po mesecima sa kamatom od dospelosti do konačne isplate, bliže opisane u izreci prvostepene presude. Istom presudom je obavezan tužilac da naknadi tuženoj troškove postupka od 22.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 85/19 od 12.04.2019. godine preinačena je navedena prvostepena presuda i tužbeni zahtev usvojen u celosti. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 447.622,00 dinara i troškove postupka po žalbi u iznosu od 91.022,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i nalazi da je revizija dozvoljena i osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u postupku po reviziji vodi računa po službenoj dužnosti. Na druge povrede parničnog postupka se revizijom konkretno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao profesionalni pripadnik JNA, odnosno VJ, na prostoru zahvaćenom ratnim dejstvima učestvovao u sastavu jedinice u periodu od 26.06.1991. godine do 03.12.1991. godine i u periodu od 04.04.1992. godine do 14.12.1995. godine. Tužiocu je kao starijem vodniku prve klase na službi u VP ... ... prestala služba u VJ usled trajne nesposobnosti za obavljanje vojne službe i priznato mu je pravo na invalidsku penziju počev od 17.12.1997. godine. Prema sprovedenom veštačenju tužilac je oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja hroničnog toka sa depresivnim psihotičkim epizodama što je posledica tužiočevih iskustava vezanih za ratište, a oštećenje organizma kod tužioca se ispoljilo u obliku psihičke bolesti što je u direktno uzročnoj vezi sa ratnim iskustvom. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 2673/01 od 27.06.2003. godine, tužena je obavezana da na ime naknade materijalne štete u vidu razlike između primanja tužioca da je ostao u redovnom radnom odnosu i primanja po osnovu invalidske penzije (za period zaključno sa majom 2002. godine) isplati iznos od 137.688,97 dinara sa kamatom i da naknadi tužiocu nematerijalnu štetu zbog umanjene životne aktivnosti. Presuda je postala pravnosnažna 26.09.2003. godine.

Prvostepnom presudom je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, usvajanjem prigovora zastarelosti potraživanja, primenom člana 376. i 392. Zakona o obligacionim odnosima.

Pobijanom presudom preinačena je presuda osnovnog suda i usvojen tužbeni zahtev odbijanjem prigovora zastarelosti potraživanja. Po oceni drugostepenog suda šteta u ovom slučaju zastareva u roku od 15 godina primenom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepena odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Tužilac u ovoj parnici traži naknadu materijalne štete predviđenu članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, izgubljenu zaradu zbog trajne nesposobnosti za rad u vidu razlike između invalidske penzije, isplaćene u periodu 01.06.2002-31.07.2014. godine i zarade koju bi u tom periodu ostvario da zbog štetnog događaja nije ostao nesposoban za rad. Tužilac ja za ovu štetu saznao kada je oglašen nesposobnim za vojnu službu i kada mu je priznato pravo na invalidsku penziju počev od 17.12.1997. godine.

Kod ocene prigovora zastarelosti potraživanja pobijanom presudom je na osnovu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima primenjen rok od 15 godina važeći za pripadnike bivše JNA kojima je šteta prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine UN 22.05.1992. godine. Međutim, u ovom slučaju tužilac je učestvovao u borbenim dejstvima i u narednom periodu do 14.12.1995. godine pri čemu mu je invalidska penzija priznata počev od 17.12.1997. godine. Oboljenje tužioca je u uzročno-posledičnoj vezi sa ratnim iskustvima ali se oboljenje kod tužioca pojavilo godinama kasnije i nakon daljeg učešća tužioca u ratnim sukobima (posle više od tri godine) usled čega se posttraumatski stresni poremećaj tužioca ne može povezati direktno za period do 22.05.1992. godine već se kod ocene prigovora zastarelosti primenjuju pravila iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zastarelost zahteva za naknadu štete se ceni prema navedenoj odredbi bez obzira na to da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastojati u budućnosti kao i bez obzira na to da li se naknada buduće štete zahteva u obliku rente ili u jednokratnom iznosu. Potraživanje u ovoj parnici predstavlja štetu za koju se znalo da će sukcesivno nastajati u budućnosti jer se radi o izgubljenoj zaradi, razlici od ostvarene invaldiske penzije do zarade koju bi tužilac ostvario da nije oboleo a koju je tužilac u prethodnoj parnici već ostvario za period od penzionisanja zaključno sa majem 2002. godine. Za svako sledeće utuženo potraživanje (utuženje) teče novi rok zastarelosti od dana kada je prethodni spor okončan (član 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima). Prema članu 373. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja zastareva za pet godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja. Kada zastari pravo iz kog proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti. Tužba u ovoj parnici je podneta 30.01.2012. godine usled čega je protekom više od pet godina od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja zastarelo pravo iz koga proističu povremena potraživanja tužioca. Stoga je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja i tužbeni zahtev neosnovan.

Odluka o troškovima parničnog postupka za sastav revizije doneta na osnovu člana 153. i 165. Zakona o parničnom postupku i važeće AT.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić