Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2268/19 od 27.08.2019. godine, stavom prvim izreke, obijene su žalbe parničnih stranaka, kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim i trećim izreke odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog AD „VV“ za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pobijanim delom pravnosnažne odluke odlučeno je o zahtevu tužilje za isplatu naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14) pa je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je na osnovu Ugovora o radu od 05.02.2003. godine bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod AD „BB“, do 01.09.2015. godine, kada je, nakon statusnih promena kod ovog tuženog, zasnovala radni odnos kod tuženog „VV“. Prema zaključenom ugovoru o radu, zaposleni ima pravo na zaradu, zaradu po osnovu rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom. U spornom periodu bio je na snazi Aneks Kolektivnog ugovora JP BB iz 2006. godine i Kolektivni ugovor od 24.03.2015. godine, kojima nije navedena novčana vrednost traženih naknada, niti su one nominalno iskazane, već je odredbom člana 5. stav 6. Aneksa KU iz 2006. godine i člana 57. stav 2. KU od 24.03.2015. godine, određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu, tuženi u listama sa obračunom zarada tužilji, nisu iskazivali novčani iznos traženih naknada. Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres, navodeći da joj u spornom periodu tuženi ove naknade nisu plaćali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužilji tražene naknade isplaćene, tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, po kome zaposleni ima pravo na troškove za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, kao i naknada troškova koje zaposleni ima na službenom putu. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom Kolektivnog ugovora „BB“ AD („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. ovog Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora „BB“ AD („Sl.glasnik RS“ br.4/15) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Stavom 4. istog člana propisano je da se vrednost jednog radnog časa umanjuje za 10% i iznosi 66,46 dinara neto.

Dakle, Kolektivnim ugovorom („Sl.glasnik RS“ br.4/15) i Aneksom Kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), na isti način je regulisano pravo na naknadu troškova ishrane i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora – kroz vrednost radnog časa, ali konkretizacija ovog prava nije izvršena. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi ni koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužilji, pa se ne može prihvatiti ni zaključak nižestepenih sudova da je tužilji naknada za ishranu i regres isplaćena kroz vrednost radnog časa. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu da zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će pravilno utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić