Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1376/14 od 01.12.2014. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražilac da se utvrdi da su ništave i da ne proizvode nikakvo pravno dejstvo odluke tuženog, koje su navedene u prethodnom stavu i izreci prvostepene presude.

Protiv drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) koji se primenjuje na osnovu člana 23. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i utvrdio da je revizija tužilje delimično neosnovana a delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U provedenom postupku je utvrđeno da je tužilja u toku 2011. godine volontirala kod tuženog, kao i da je menjala radnicu koja je obavljala poslove voditelj slučaja zbog odsustva dužeg od 60 dana. Tužilja je zaključila ugovor o radu 01.02.2012. godine za mesto volontera, a zatim je usled reorganizacije dana 28.03.2012. godine prešla na poslove voditelja slučaja na određeno vreme sa polovinom radnog vremena koje poslove je obavljala kod tuženog i u vreme raspisivanja konkursa i u vreme podnošenja tužbe. Tuženi je dana 26.12.2012. godine raspisao konkurs za popunu radnog mesta voditelja – radnika na poslovima socijalnog rada kod tuženog na neodređeno vreme. Tuženi je doneo odluku o izboru kandidata od 15.01.2013. godine, kojom je na radno mesto voditelja – radnika na poslovima socijalnog rada izabrao K.M.. Odluku o raspisivanju konkursa i odluku o izboru kandidata doneo je direktor tuženog B.R., koji je pre raspisivanja konkursa i donošenja odluke o izboru kandidata razrešen dužnosti direktora Centra za socijalni rad za opštine B.T. i M.I. i to od strane oba osnivača tuženog, Skupštine opštine B.T. i Skupštine opštine M.I.. Skupština opštine B.T. je na sednici 22.03.2012. godine donela rešenje o razrešenju direktora, a Skupština opštine M.I. je na sednici od 03.08.2012. godine donela rešenje o razrešenju direktora. B.R. obavljao je funkciju direktora po rešenju o imenovanju za opštine B.T. i M.I. od 26.11.2009. godine na mandatni period od četiri godine, a poslove je obavljao na osnovu ugovora o radu od 23.12.2009. godine i na osnovu aneksa broj 1 Ugovora o radu od 01.07.2005. godine koji je zaključen 23.05.2011. godine. Dana 04.05.2012. godine održana je sednica Upravnog odbora tuženog Centra za socijalni rad za opštine B.T. i M.I., radi donošenja odluke o radno pravnom statusu B.R., te je doneta odluka da se on nalazi na radnom mestu direktora, da njegov ugovor o radu od 01.07.2005. godine i aneksa ugovora o radu od 23.05.2011. godine ostaju na snazi i proizvode pravna dejstva. Opština M.I. je kao tužena priznala tužbeni zahtev B.R., te je Viši sud u Subotici 30.07.2013. godine doneo presudu na osnovu priznanja, kojom se poništava rešenje opštine M.I. od 03.09.2012. godine o razrešenju direktora B.R.. Dana 03.04.2013. godine tuženi je doneo odluku o poništaju konkursa za popunu radnog mesta voditelja – radnik na poslovima socijalnog rada na neodređeno vreme od 26.12.2012. godine iz razloga što je konkurs raspisan suprotno članu 30. Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog. Direktor tuženog B.R. dana 06.09.2013. godine doneo je i odluku kojom se poništava odluka o prijemu u stalni radni odnos K.M. iz razloga što raspisan konkurs nije bio u skladu sa navedenim Pravilnikom tuženog. Dakle, nakon poništaja konkursa tuženi je poništio i odluku o izboru kandidata. K.M. se na osnovu ugovora o radu od 15.01.2013. godine i na osnovu saglasnosti Ministarstva rada, zapošljavanje i socijalne politike nalazi kod tuženog u stalnom radnom odnosu i nakon poništaja konkursa. Direktora tuženog imenuje i razrešava u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti organ jedinice lokalne samouprave. Na imenovanje direktora saglasnost daje Ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu, a za područje pokrajina Organ Autonomne pokrajine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zauzeo stav da je tužbeni zahtev tužilje osnovan iz razloga što je dorektor tuženog razrešen funkcije dana 22.03.2012. godine, te da stoga nije imao zakonsko ovlašćenje da raspiše konkurs i donese odluku o izboru kandidata, niti da poništi konkurs i stavi van snage odluku o izboru. Prvostepeni sud smatra da su odluke ništave i ne proizvode pravno dejstvo, jer i nakon raspisivanja novog konkursa 10.09.2013. godine i donošenja nove odluke o izboru kandidata 03.10.2013. godine B.R.j nije imao svojstva direktora tuženog.

Na osnovu utvrđenih činjenica, a suprotno zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da je B.R. imao svojstvo direktora tuženog u vreme donošenja navedenih odluka i da je stoga bio ovlašćen za njihovo donošenje. Razloge koje je dao drugostepeni sud prihvata i ovaj sud, pa je neosnovano isticanje u reviziji tužilje da je ovakav zaključak drugostepenog suda donet na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilja nema pravni interes da traži utvrđenje ništavosti konkursa za popunu radnog mesta voditelja – radnika na poslovima socijalnog rada od 26.12.2012. godine, odluke o izboru kandidata donete od strane tuženog od 15.01.2013. godine, odluke o poništaju konkursa za popunu radnog mesta voditelja – radnika na poslovima socijalnog rada na neodređeno vreme od 26.12.2012. godine i odluke od 06.09.2013. godine o poništaju odluke o prijemu u radni odnos na radno mesto voditelja – radnika socijalnog rada od 15.01.2013. godine kandidata K.M. od 06.09.2013. godine. Imajući u vidu da je konkurs za popunu radnog mesta voditelja – radnika od 26.12.2012. godine i odluka o izboru kandidata od 15.01.2013. godine poništen od strane tuženog, to i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti navedenih odluka, pa je pogrešno isticanje u reviziji tužilje da je u odnosu na ove odluke drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Međutim, odlučujući o žalbi tuženog i umešača protiv prvostepene presude u delu u kojem je utvrđena ništavost konkursa za popunu radnog mesta od 10.09.2013. godine i odluke o izboru kandidata na to radno mesto od 03.10.2013. godine, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu u tom delu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužilje. Prema utvrđenim činjenicama konkurs za popunu radnog mesta od 10.09.2013. godine i odluka o izboru kandidata na radno mesto od 03.10.2013. godine tuženi nije poništio. Prvostepeni sud odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje za utvrđenje ništavosti navedenog konkursa i odluke je izvodio dokaze na okolnost da li je B.R. imao zakonsko ovlašćenje da raspiše konkurs i donese odluku o izboru kandidata, dok u postupku nije utvrđivao činjenice u pogledu zakonitosti raspisanog konkursa od 10.09.2013. godine i odluke o izboru od 03.10.2013. godine. Kako prvostepeni sud relevantne činjenice za odlučivanje o ništavosti navedenog konkursa i odluke nije utvrđivao, drugostepeni sud nije imao zakonskog osnova da preinači prvostepenu presudu i odbije tužbeni zahtev tužilje na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u I stavu izreke i predmet vratio drugostepenom sudu da ponovo odluči o žalbama tuženog i umešača u odnosu na odluku prvostepenog suda u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo konkurs od 10.09.2013. godine i odluka o izboru kandidata od 03.10.2013. godine.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u II stavu izreke, a na osnovu odredbe člana 165. ZPP odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.