Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca G.P. iz M., koga zastupaju D.R. i I.M., advokati iz P., protiv tužene Republike Srbije, MUP, Resor finansija, kadrova, zajedničkih i tehničkih poslova iz Beograda, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Nišu, radi ocene zakonitosti prestanka radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1366/14 od 27.05.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 12.11.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1366/14 od 27.05.2014. godine i Osnovnog suda u Prokuplju P1 78/14 od 10.03.2014. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P1 78/14 od 10.03.2014. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 78/14 od 27.03.2014. godine, utvrđeno je da je rešenje MUP-a – Resor finansija, kadrova, zajedničkih i tehničkih poslova, Uprave za zajedničke poslove 03/2 br. 118-501/05 od 16.05.2005. godine nezakonito, te se rešenje ništi i obavezuje tužena da tužioca vrati na poslove i radne zadatke koje je obavljao u MUP-u Merošina do prestanka radnog odnosa ili na slične poslove i radne zadatke sa odgovarajućom stručnom spremom. Istom presudom je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 236.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1366/14 od 27.05.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena navedena prvostepena presuda. Istom odlukom obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava a zatim i dopunu revizije, koju kao neblagovremeno podnetu Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09 i 53/13-US), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...) i nalazi da je revizija osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na mestu pomoćnika komandira PS u M..Rešenjem tužene 03/2 br. 118-501/05 od 16.05.2005. godine tužiocu je prestao radni odnos primenom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. istog Zakona. Prigovor tužioca je odbijen rešenjem ministra MUP-a 01 br. 6466/05 od 16.08.2005. godine. Prestanak radnog odnosa je usledio jer je OJT u Prokuplju protiv tužioca podiglo optužnicu 04.04.2005. godine zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. u sticaju sa tri krivična dela falsifikovanja službene isprave iz člana 248. stav 1. KZ RS i krivičnog dela korupcije u organima uprave iz člana 255 b stav 1. KZ RS u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja službene isprave iz člana 248. stav 1. KZ RS. U krivičnom postupku pred Osnovnim sudom u Prokuplju tužilac je presudom K 487/10 od 03.12.2010. godine oslobođen od optužbe da je izvršio krivična dela, stavljena na teret. Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 581/11 od 06.03.2012. godine, prvostepena odluka je u delu kojim je tužilac oslobođen od optužbe za krivična dela koja se odnose na fiktivno razduženje plaćanja tri mandatne kazne u iznosu od po 600,00 dinara, potvrđena, a u delu koji se odnosi na izdavanje službene beleške – zapisnika neistinite sadržine, preinačena tako što je tužilac oglašen krivim za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. KZ RS i izrečena mu je uslovna osuda. Po zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud je presudom Kzz 194/13 od 04.12.2013. godine ukinuo navedenu odluku Apelacionog suda u Nišu i spise vratio na ponovno odlučivanje. Apelacioni sud u Nišu je za krivično delo zloupotrebe službenog položaja odbio optužbu protiv tužioca presudom Kž3 4/14 od 20.01.2014. godine zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Pobnijanom odlukom je ocenjeno da je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto pre pokretanja krivičnog postupka odnosno stupanja na snagu optužnice protiv tužioca za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti čime je primenjen otkazni razlog nastao nakon donošenja otkaznog akta. Primenom člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima i Kovencije MOR broj 158, uz ocenu motiva ponašanja tužioca kritičnom prilikom, nižestepeni sudovi su poništili prvostepeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i naložili tuženom reintegraciju tužioca.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Rešenje o prestanku radnog odnosa 03/2 br. 118-501/2005 od 16.05.2005. godine tuženi je doneo na osnovu člana 64. Zakona o radnim odnosima u državnim organima u vezi člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima. U proceduri prestanka radnog odnosa tužilac je shodno članu 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima imao pravo na podnošenje prigovora. O prigovoru tužioca nije blagovremeno odlučeno i drugostepena odluka tužene je doneta nakon podnošenja tužbe. Iz spisa proizilazi da je drugostepeno rešenje 01 br. 6466/05 od 16.08.2005. godine tužilac primio 02.09.2005. godine. Predmet radnog spora je konačna odluka o povredi prava iz radnog odnosa iz čega proizilazi da i drugostepena odluka o odbijanju prigovora, bez obzira na vreme donošenja, mora biti obuhvaćena tužbenim zahtevom i presuđenjem. U konkretnom slučaju navedeno je izostalo i nižestepeni sudovi su pogrešno cenili zakonitost isključivo prvostepene odluke o prestanku radnog odnosa.

Pobijanom odlukom je pravilno navedeno da je mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa zaposlenima u MUP-u, primenom člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična i za državu posebno značajna služba i da korišćenje ove mogućnosti podrazumeva ograničenja prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Međutim, za ocenu zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa nije od isključivog i odlučujućeg značaja okolnost donete oslobađajuće i odbajajuće krivične presude jer to automatski ne znači i da tužilac nije učinio povrede radnih obaveza i dužnosti. Naime, odgovornost za krivično delo ne isključuje disciplinsku odgovornost. Kod donošenja pobijane odluke nije u dovoljnoj meri ocenjeno da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da tužiocu prestane radni odnos, odnosno da li radnje koje su tužiocu stavljene na teret predstavljaju takvo ponašanje koje bi imalo karakter teže povrede radnih obaveza i dužnosti iz člana 50. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ br. 44/91...106/2003) i člana 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ br. 48/91...39/02) važećim u vreme donošenja odluka o prestanku radnog odnosa. Stoga su nižestepene odluke morale biti ukinute radi utvrđenja ukazanih relevantnih činjenica u ponovnom postupku. Ukinuta je i odluka o troškovima spora jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.