U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca N.S. iz N.S., protiv tuženog M. DOO, N.S., koga zastupa N.Z., advokat iz N.S., radi poništaja rešenja i isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1965/14 od 08.09.2014. godine, u sednici održanoj 04.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1965/14 od 08.09.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 363/2013 od 09.05.2014. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje direktora tuženog od 29.11.2012. godine, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, isplati mu putne troškove u vrednosti mesečne karte za prevoz u iznosu od 53.359,00 dinara i naknadi troškove postupka od 4.034,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1965/14 od 08.09.2014. godine, delimično je usvojena žalba tuženog, tako što je prvostepena presuda ukinuta u delu kojim je usvojen zahtev za isplatu putnih troškova i u delu odluke o troškovima postupka, a u preostalom delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima inkasanta i radnika protivpožarne zaštite. Zbog smanjenog obima posla prestala je potreba za radom tužioca, pa mu je pobijanim rešenjem tuženog od 29.11.2012. godine otkazan ugovor o radu zaključno sa 30.11.2012. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. U navedenom rešenju konstatovano je da se tužilac odrekao prava na isplatu otpremnine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiocu otkaz dat nezakonito, jer mu pre otkaza ugovora o radu nije isplaćena otpremnina, saglasno članu 158. stav 1. Zakona o radu, a da nije od uticaja na drugačije presuđenje činjenica da se tužilac odrekao prava na isplatu otpremnine, jer se radi o pravu koga se prema članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije niko ne može odreći.

Prema odredbi člana 158. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Navedena zakonska odredba je imperativne prirode i njena primena ne zavisi od volje poslodavca ili zaposlenog. Obaveza poslodavca da pre nameravanog otkaza zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu predstavlja uslov za zakonitost otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Ova obaveza poslodavca je istovremeno i neotuđivo Ustavom zajemčeno pravo zaposlenog za slučaj prestanka radnog odnosa zbog prestanka potrebe za njegovim radom.

Kako se tužilac nije mogao odreći neotuđivog ustavnog prava na otpremninu u slučaju prestanka radnog odnosa, a tuženi poslodavac otpremninu nije isplatio ni pre, a ni posle datog otkaza, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nije zakonito.

Zato je na osnovu člana 191. Zakona o radu osnovan tužbeni zahtev za traženu sudsku zaštitu i otklanjanje posledica nezakonitog otkaza, vraćanjem tužioca na rad.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.