.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 839/2018
04.02.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Nešković advokat iz ..., protiv tužene „Vojvođanske Banke“ AD - Filijala u ..., čiji je punomoćnik Milan Ivošević advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/16 od 03.10.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 04.02.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/16 od 03.10.2017. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/16 od 03.10.2017. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 208/15 od 11.05.2016. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od 27.03.2009. godine do 30.12.2010. godine isplati tužiocu iznos od 930.325,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke počev od označenih datuma pa do isplate, sve u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 200.946,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4094/16 od 03.10.2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P1 208/15 od 11.05.2016. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je podneo odgovor na reviziju.
Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).
Tužena, pozivajući se na odluke sudova (presude Vrhovnog suda Srbije Rev II 408/2001 od 13.03.2002. godine i Rev II 567/2006 od 25.05.2006. godine; presudu Okružnog suda u Beogradu Gž I 1921/2009 od 11.11.2009. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1274/14 od 24.07.2014. godine), predlaže odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u primeni člana 191. Zakona o radu, u sporovima za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu u situaciji kada je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno zbog formalnog nedostatka, i u vezi s`tim primene instituta obligacionog prava propisanih Zakonom o obligacionim odnosima.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne postoji potreba za odlučivanjem o posebnoj reviziji iz razloga koje tužena navodi. Nižestepeni sudovi su u ovom sporu ispravno tumačili i primenili član 191. Zakona o radu kada su usvojili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Takvo tumačenje navedene odredbe ustavnopravno prihvatljivim smatra i Ustavni sud (odluke Už 776/2012 od 11.04.2013. godine i Už 3117/2015 od 18.05.2017. godine), sa obrazloženjem da je Zakon o radu u tom pogledu poseban zakon u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, i da u svojim odredbama koje regulišu pravo zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.
Iz navedenih razloga, ne samo da nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, već ne postoji ni potreba za novim tumačenjem prava ili razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana.
Shodno izloženom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
U sporovima za naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se kao u imovinskopravnim sporovima, shodnom primenom člana 403. stav 3. ZPP.
Prema toj odredbi, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
U konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora je očigledno niža od dinarske protivvrednosti tog iznosa, zbog čega je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
