U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužilje M.M. iz V., čiji je punomoćnik J.K.J., advokat u V., protiv tuženog D. T. a.d. iz V., čiji je punomoćnik Ž.Đ., advokat u V., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 5796/13 od 14.11.2014. godine, u sednici održanoj 03.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 5796/13 od 14.11.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu broj P1 118/11 od 16.07.2013. godine je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 1701 od 16.11.2010. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj 1852 od 05.09.2009. godine usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad, na radno mesto portira na kome se nalazila do donošenja navedenog rešenja i da tužilji isplati na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade iznose bliže označene u izreci presude. Obavezana je tužilja da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 57.880,00 dinara, u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 5796/13 od 14.11.2014. godine, preinačio naznačenu presudu Osnovnog suda u Valjevu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje M.M. i poništio kao nezakonito rešenje tuženog broj 1701 od 16.11.2010. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti broj 1852 od 01.09.2009. godine usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i obavezao tuženog da tužilju vrati na radno mesto portira. Drugim stavom izreke je ukinuo presudu Osnovnog suda u Valjevu u preostalom delu stava jedan, kao i u stavu dva izreke i u tom delu je predmet uputio Osnovnom sudu u Valjevu na ponovno suđenje.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011 i 55/2014), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09), jer je ranija prvostepena presuda bila ukinuta 15.11.2012. godine, pa je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi člana 394. stav 1. tačka 4. ZPP na koju revizija ukazuje, navodeno učinjena pred drugostepenim sudom jer je taj sud na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja od strane prvostepenog suda primenio ZPP i preinačio prvostepenu presudu.

Prema utvrđenim činjenicama tuženi je rešenjem broj 1701 od 16.11.2010. godine otkazao tužilji ugovor o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima broj 1852 od 01.09.2009. godine po kom ugovoru je tužilja obavljala poslove na radnom mestu prodavca. Rešenje je doneto usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima je tužilja radila, a ne može joj se obezediti obavljanje drugih poslova ili osposobljavanje za rad na drugim poslovima. Tužilji je isplaćena otpremnina, a rešenje o otkazu joj je dostavljeno 19.11.2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je tužilja prethodno bila upućena na rad kod drugog poslodavca u SZR M. iz V. počev od 01.03.2010. godine. Tuženi nije obavljao poslove maloprodaje nekoliko godina unazad i zato je radnike upućivao na rad kod drugog poslodavca uglavnom kod zakupaca poslovnih prostora u vlasništvu tuženog, a po isteku perioda na koji su radnici upućivani na rad kod drugog poslodavca, radnici su vraćeni na rad kod tuženog samo privremeno. Tužilja je rešenjem broj 1495 od 28.09.2010. godine vraćena kod tuženog počev od 01.09.2010. godine. Istoga dana joj je ponuđeno zaključenje aneksa ugovora o radu, koji je tužilja prihvatila i zaključen je aneks ugovora broj 1859 od 01.09.2009. godine kojim je tužilja raspoređena na radno mesto portira počev od 01.09.2010. godine. Pravilnikom o sistematizaciji tuženog od 01.04.2010. godine za radno mesto portira je bilo predviđeno tri izvršioca. Počev od 01.11.2010. godine pored tužilje vraćene su još dve radnice i raspoređene na radnom mestu portira tako da je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu na tom radnom mestu radilo pet izvršilaca. Tužilja je 16.11.2010. godine, proglašena za tehnološki višak, pri čemu nisu primenjivani kriterijumi iz Opšteg kolektivnog ugovora koji se primenjuju na izvršioce istog posla. Tužilja nakon vraćanja na rad kod tuženog nije obavljala poslove portira, dolazila je na posao, ali nije radila.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije povredio odredbu člana 182. Zakona o radu donoseći osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Ocenio je da tuženi nije mogao da primeni kriterijume predviđene Opštim kolektivnim ugovorom koji se primenjuju na izvršioce istog posla, jer u konkretnom slučaju tužilja nije ni obavljala poslove portira, odnosno tužilja je dolazila na posao, bila je raspoređena na poslovima portira, ali faktički te poslove nije obavljala.

Drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije imao u vidu da je tužilji otkazan ugovor o radu zaključen pod brojem 1852 od 01.09.2009. godine kojim je tužilja bila raspoređena na poslove prodavca, a da je pri tome kod tuženog radila na osnovu aneksa ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zaključenim 01.09.2009. godine i kojim je bila raspoređena na radno mesto portira i da joj stoga nije mogao prestati radni odnos na radnom mestu prodavca, jer na tom radnom mestu ona nije ni radila niti bila raspoređena, već je bila raspoređena prema aneksu ugovora o radu na radnom mestu portira.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je tuženi povredio proceduru prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu usled tehnoloških organizacionih i ekonomskih promena. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tuženi nije imao potrebe za poslovima prodavca znatno ranije u odnosu na donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu, zbog čega je tužilju i uputio kod drugog poslodavca na privremeni rad. Tuženi je tužilju vratio na rad samo privremeno da bi ubrzo doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, aneksom ugovora o radu ju je rasporedio na poslove portira, mada za njenim radom nije imao potrebe ni na dan zaključenja aneksa ugovora o radu. Pravilno je zaključio apelacioni sud da tuženi nije mogao tužilji da otkaže ugovor o radu kojim je bila raspoređena na poslove prodavca, s obzirom na činjenicu da je aneksom ugovora o radu bila raspoređena na poslove portira. Na tim poslovima bilo je više izvršilaca nego što je opštim aktom tuženog bilo predviđeno. Tuženi je morao da primeni kriterijume koji su predviđeni članom 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora. Izostanak primene kriterijuma, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim.

Pravilno je drugostepeni sud vratio tužilju na rad kod tuženog jer je posledica nezakonitog otkaza reintegracija zaposlenog u smislu člana 192. Zakona o radu. Iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 1.4.2010. godine je utvrđeno da kod tuženog postoje samo radna mesta direktora, poslovnog sekretara, pravnika, referenta zakupa (po jedan izvršilac) i radno mesto portira (tri izvršioca).

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.