U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudije Branka Stanića, kao predsednika veća, sudije Gordane Ajnšpiler-Popović i sudije Branislave Apostolović, kao članova veća, u pravnoj stvari tužioca A. d.o.o. B., čiji je punomoćnik advokat M.P.R.I. iz B., ul ... br. …, protiv tuženog E.C. d.o.o. B., Opština B., B. …, čiji je punomoćnik advokat K.V. iz B., ul. … broj …, u postupku po reviziji tužioca protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1307/14 od 14.01.2015.godine, na sednici veća održanoj dana 05.11.2015.godine, donosi

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 1307/14 od 14.01.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 755/2013 od 09.12.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da je raskinut ugovor o ekskluzivnoj prodaji zaključen 20.05.2008.godine između P. d. E.C. d.o.o. B. B. i P. d. A. d.o.o. B., koji je overen 06.03.2009.godine pred Opštinskim sudom u Ćupriji. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac A. d.o.o. tražio da sud obaveže tuženog da mu plati iznos od 1.500.000 evra sa kamatom po referentnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke uvećane za 0,5% počev od 26.11.2011.godine do 25.12.2012.godine, a od 25.12.2012.godine do isplate po referentnoj kamatnoj stopi ECB uvećanoj za 8% poena godišnje, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.098.830,00 dinara.

U postupku po žalbama tužioca i tuženog Privredni apelacioni sud je presudom Pž 1307/14 odbio žalbe stranaka kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i „Službeni glasnik RS“ br. 55/14) pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba ZPP iz člana 374. stav 2. tačka 2. na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer pobijana presuda sadrži jasne i razumljive razloge o svim odlučnim činjenicama, a isti su u skladu sa stanjem u spisima.

Revizijski navodi prema kojima je drugostepeni sud primenio pogrešni Zakon o parničnom postupku, odnosno ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i „Službeni glasnik RS“ br. 111/09) umesto ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 i 55/14) su tačni s obzirom da je tužba podneta šestog meseca 2011.godine, a da je posle 01.02.2012.godine ukidano rešenje kojim se okončava postupak. Ovi propusti, međutim nisu uticali na pravilnost odluke, jer primenjeni instituti nisu bitno drugačije regulisani označenim propisima.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je ugovor o ekskluzivnoj prodaji vode, zaključen 20.05.2008.godine raskinut, uz tužiočev zahtev za isplatu iznosa od 1.500.000 evra sa traženom kamatom, a po osnovu ugovorne kazne.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane nižestepenih sudova, parnične stranke su bile u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o eskluzivnoj prodaji od 20.05.2008.godine u kome je tužilac bio distributer, a tuženi proizvođač flaširane vode. Obaveze proizvođača bile su da distributeru uredno, pravovremeno u ugovorenim količinama isporučuje vodu nepromenjenog kvaliteta, a distributer se obavezao da preuzima proizvod i isti uredno, pravovremeno i u ugovorenim količinama dostavlja potrošačima. Ugovoreno je i da proizvođač ambalažu od 10 i više litara kupuje isključivo od proizvođača, da je rok trajanja ugovora 8 godina, a prema članu 15 ugovora predviđeno je da su se ugovorne strane dogovorile da ugovorna kazna u slučaju jednostranog raskida ugovora iznosi za proizvođača 1.500.000 evra, a za distributera vrednost isporučene vode proizvođača distributeru u poslednjoj godini saradnje.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u delu utvrđenja da je ugovor raskinut 26.11.2011.godine, kao dana poslednje isporuke robe, našavši da se prekid saradnje među parničnim strankama može uzeti kao prećutna saglasnost za raskid ugovora. Prvostepeni sud nije prihvatio da je do raskida ugovora došlo krivicom tuženog, jer su po oceni prvostepenog suda povrede ugovora od strane tuženog bile neznatne, te stoga nisu opravdale jednostrani raskid ugovora od strane tužioca. Zahtev za obavezivanje tuženog za isplatu ugovorne kazne u iznosu od 1.500.000 evra prvostepeni sud odbija nalazeći da nije dozvoljeno ugovaranje ugovorne kazne za slučaj raskida ugovora u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, a što je upravo predviđeno ugovorom između tužioca i tuženog.

U postupku po žalbi drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da je sa danom poslednje isporuke robe 26.11.2011.godine došlo do saglasnog raskida ugovora zaključenog između parničnih stranaka, jer posle navedenog datuma nije bilo ni aktivnosti stranaka u cilju izmirenja ugovornih obaveza, niti bilo kakvih poslovnih promena među strankama, što ukazuje da su u smislu člana 28. Zakona o obligacionim odnosima stranke konkludentnim radnjama – prestanka ispunjenja ugovornih obaveza raskinule sporni ugovor. Drugostepeni sud potvrđuje i odluku prvostepenog suda kojom se odbija zahtev za isplatu iznosa po osnovu ugovorne kazne nalazeći da je tužilac tražio naplatu ugovorne kazne zbog neispunjenja nakon raskida ugovora, odnosno nakon podnošenja zahteva da se utvrdi da je ugovor raskinut, navodeći da je ugovorna kazna i ugovorena u konkretnom slučaju za slučaj raskida ugovora, odnosno kao posledica raskida ugovora, a što nije dozvoljeno, jer je protivno pravnoj prirodi navedenog instituta.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova u pogledu dela odluke o utvrđenju raskida ugovora među strankama sa danom poslednje isporuke robe. Kako posle označenog datuma nije bilo poslovnih promena između parničnih stranaka, niti aktivnosti parničnih stranaka u cilju ispunjenja ugovornih obaveza, to su i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda stranke takvim postupanjem, odnosno prestankom ispunjenja svojih obaveza kao konkludentnim radnjama, obe iskazale volju za raskid ugovora. Stoga pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je sa označenim datumom poslednje isporuke među strankama jasnom manifestacijom saglasno iskazanih volja, ugovor raskinut.

Ugovorna kazna se prema odredbama člana 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može ugovoriti i time obavezati dužnik da plati poveriocu određeni novčani iznos ili pribavi drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili ako zadocni sa njenim ispunjenjem. Ugovorna kazna se može ugovoriti za neblagovremeno ispunjenje ili za neispunjenje ugovorne obaveze. Ukoliko je ugovorna kazna ugovorena za neispunjenje ugovorne obaveze poverilac može zahtevati ili ispunjenje obaveze ili ugovornu kaznu. Opredeljenjem poverioca da zahteva isplatu ugovorne kazne, on gubi pravo da zahteva ispunjenje ugovorne obaveze.

U konkretnom slučaju stranke su ugovorile članom 15. ugovora ugovornu kaznu za neispunjenje ugovorne obaveze.

Pravilan je takođe stav nižestepenih sudova, da se u slučaju saglasnog raskida ugovora (manifestovanog kroz postupanje obe ugovorne strane) nisu stekli zakonski i ugovoreni uslovi za naplatu ugovorne kazne, te je stoga zahtev tužioca u tom delu trebalo odbiti kao neosnovan.

Revizijski navodi prema kojima sudovi nisu pravilno cenili da tuženi nije pribavio sertifikat za proizvod-vodu čime je narušio njen kvalitet, kao i da je sarađivao sa drugim distributerima, iako je tužilac po ugovoru imao eskluzivno pravo, a što sve prema revizijskim navodima ukazuje na krivicu tuženog za raskid ugovora, nisu osnovani, jer su nižestepeni sudovi pravilno cenili navode tužioca o krivici tuženog za raskid ugovora.

Nisu takođe osnovani ni revizijski navodi kojima se ukazuje da ugovorna kazna nije ugovorena za raskid ugovora, već za neizvršenje ugovornih obaveza, jer su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je za primenu navedene odredbe bilo neophodno da je za neizvršenje obaveze, prema izričitim odredbama člana 15. ugovora morala postojati krivica i odgovornost jedne strane, u ovom slučaju tuženog, da bi nastupila obaveza isplate ugovorne kazne u skladu sa ugovornim odredbama.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.