U zahtevu za preispitivanje pobijane presude podnetom zbog povrede zakona i povrede pravila postupka, podnosilac zahteva ističe da mu se donošenjem osporenog rešenja i pobijane presude, koje smatra nezakonitim, nanosi šteta jer se omogućava pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika nepokretnosti da dva puta naplate naknadu za iste nepokretnosti. Ukazuje da je Upravni sud zanemario zakonsku obavezu tuženog organa - Ministarstva finansija da po službenoj dužnosti, a na osnovu člana 9. stav 3. i člana 103. st. 1. i 2. Zakona opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16), pribavlja činjenice od značaja za odlučivanje u postupku. Ističe da obavezu organa uprave da dokumentaciju pribavlja po službenoj dužnosti propisuje i član 4. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži i pobijanu presudu preinači ili ukine, a ističe i zahtev za naknadu troškova postupka.

Protivna stranka Ministarstvo finansija Republike Srbije, Sektor za imovinsko-pravne poslove u odgovoru na zahtev predlaže da sud zahtev odbije kao neosnovan.

Protivne stranke AA iz ... i BB iz ... u odgovoru na zahtev predlažu da sud zahtev odbije kao neosnovan, a traže i troškove za sastav odgovora na zahtev.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema obrazloženju pobijane presude, pravilan je zaključak tuženog organa da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“, br. 30/10) za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj ...-...-.../...-... od 10.12.2010. godine). Naime, razlozi navedeni u predlogu za ponavljanje postupka nemaju karakter novih činjenica i dokaza koji bi sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima mogli dovesti do drugačijeg rešenja da su bili izneseni i upotrebljeni u ranijem postupku. Ovo stoga što tužilac nije dokazao da bez svoje krivice nije bio u stanju da u ranijem postupku iznese okolnosti zbog kojih je tražio ponavljanje postupka, odnosno zato što u ranijem postupku nije od Narodne banke Srbije tražio potrebnu dokumentaciju.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ona doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“, br. 30/10), propisano je da će postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku.

Iz spisa predmeta ove upravne stvari i obrazloženja tužbom osporenog rešenja, proizilazi da je tužilac podneo predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Ministarstva finansija ...-...-.../...-... od 10.12.2010. godine, u kome je naveo da je došao u posed rešenja Sreske komisije za poljoprivredni zemljišni fond u Boru broj 35 od 26.07.1953. godine, naloga Narodne banke Srbije broj 03-20919/1 od 10.11.1960. godine, kao i obračuna naknade za imovinu unetu u PZF, iz kojih dokaza proizlazi da je VV isplaćena naknada za oduzeto zemljište u iznosu od 810.866,00 dinara a GG u iznosu od 85.094,00 dinara. Ukazao je da bi u situaciji da je navedeni dokaz prezentiran organu nadležnom za odlučivanje, zahtev naslednika pokojnog VV za vraćanje predmetnog zemljišta bio odbijen, kao neosnovan, jer je tadašnjem vlasniku isplaćena naknada u celosti. Postupajući po podnetom predlogu, tuženi organ je našao da je isti blagovremen i da su okolnosti na kojima se zasniva predlog učinjene verovatnim, ali da činjenice na kojima se zasniva predlog ne predstavljaju nove činjenice, zbog čega je podneti predlog odbio kao neosnovan i odlučio kao u dispozitivu osporenog rešenja. Prema obrazloženju osporenog rešenja, predlog za ponavljanje postupka zasniva se na dokumentaciji Narodne banke Srbije iz koje proizlazi da je ranijem sopstveniku isplaćena novčana naknada za oduzeto zemljište, pri čemu je odredbom člana 58. Statuta Narodne banke Srbije propisano da je arhivska građa dostupna trećim licima pod uslovima i na način propisan zakonom, drugim propisom i unutrašnjim opštim aktom. Kako se u podnetom predlogu radi o činjenicama koje su bile poznate ili su mogle biti poznate u prethodnom postupku i koje je podnosilac predloga mogao da istakne, a koje svojom krivicom nije izneo, to po oceni tuženog nisu ispunjeni uslovi iz člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“, br. 30/10) zbog kojih se može tražiti ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnim rešenjem.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak Upravnog suda i tuženog organa da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz citirane odredbe člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, jer se radi o činjenicama koje su podnosiocu predloga mogle biti poznate u prethodnom postupku u kojem je mogao da ih ističe, a koje svojom krivicom nije izneo. Naime arhivska građa Narodne banke Srbije je pod propisanim uslovima dostupna, pa je krivica podnosioca zahteva što okolnosti na kojima zasniva predlog za ponavljanje postupka nije izneo u ranijem postupku.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva kojima se ukazuje da je organ uprave u predmetnom postupku sprovedenom po zahtevu podnosioca zahteva za ponavljanje postupka na osnovu odredaba člana 9. stav 3. i člana 103. st. 1. i 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 4. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, bio dužan da po službenoj dužnosti pribavlja činjenice od značaja za odlučivanje u tom postupku, pa je našao da su neosnovani. Ovo stoga što je predlog za ponavljanje postupka podnet 09.12.2015. godine i okončan donošenjem tužbom osporenog rešenja od 26.12.2016. godine, zbog čega se postupak po predlogu sprovodi po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01, „Službeni glasnik RS“, br. 30/10), a ne po odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/2016) koji se primenjuje od 01. juna 2017. godine.

S druge strane, odredbom člana 4. stav 2. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacije zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98), propisano je da ukoliko podnosilac zahteva ne raspolaže dokumentacije iz stava 1. ovog člana, organ uprave je dužan da dokumentaciju pribavi po službenoj dužnosti. Iz citirane odredbe proizlazi da se ona odnosi na podnosioca zahteva za vraćanje zemljišta. Prema tome navedena odredba se ne odnosi na ostale učesnike u postupku, pa dakle ni na tužioca, ovde podnosioca zahteva za preispitivanje sudske odluke, kao obveznika isplate novčane naknade za oduzeto zemljište.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva ove presude.

S obzirom na to da je zahtev za preispitivanje sudske odluke odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima, shodnom primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi člana 153. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 87/18), odlučio kao u drugom stavu dispozitiva presude. Primenom istih odredaba odlučeno je kao u stavu trećem dispozitiva presude, jer odgovor na zahtev protivnih stranaka ne sadrži ništa novo u odnosu na podatke u spisima i sadržinu zahteva, zbog čega nije bio od značaja za odlučivanje.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić