Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 144/17 od 16.06.2017. godine, donetom nakon održane rasprave, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena i prvostepena presuda u odbijajućem delu ukinuta. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati razliku zarade u iznosu od 544.585,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2015. godine, zateznu kamatu na navedenu razliku zarade dospelu do 31.03.2015. godine, uglavničenu u iznosu od 261.514,16 dinara, uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu (minulog rada) u iznosu od 26.012,54 dinara, sa zateznom kamatom od 01.04.2015. godine, zateznu kamatu na navedenu razliku uvećane zarade dospelu do 31.03.2015. godine uglavničenu u iznosu od 11.419,77 dinara, naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 39.924,81 dinar, sa zateznom kamatom od 01.04.2015. godine, zateznu kamatu na navedenu razliku zarade dospelu do 31.03.2015. godine uglavničenu u iznosu od 18.519,84 dinara, a odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca radi isplate zatezne kamate na navedene dospele, uglavničene iznose kamate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 245.616,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev radi naknade štete u pojedinačno zahtevanim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, za period od 01.07.2012. godine zaključno sa 01.12.2013. godine. Stavom petim izreke, usvojen je zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka plati 28.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i usvojen zahtev tužioca u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima rukovodioca ... „VV“, na osnovu ugovora o radu od 19.02.2008. godine, a od 25.06.2012. godine vršio je funkciju izvršnog direktora tuženog i bio je jedan od tri zakonska zastupnika tuženog. Radni odnos tužiocu prestao je 07.11.2013. godine. Prema ugovoru o radu osnovna mesečna neto zarada tužioca iznosila je 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan obračuna, ugovorena je i uvećana zarada po osnovu vremena provedenog na radu, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu od 0,5% od osnovne zarade, kao i naknada troškova – regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prema odredbama Kolektivnog ugovora. Prema odredbi člana 5. alineja 3 ugovora o radu, zarada tužioca je pored ostalog utvrđivana na osnovu ostvarenog radnog učinka merenog kvalitetom, obimom ostvarenog posla i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama u skladu sa članom 71. Kolektivnog ugovora tuženog. Kolektivnim ugovorom tuženog od 02.02.2007. godine propisano je da zaposleni imaju pravo na naknadu troškova – regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od jedne prosečne mesečne zarade za prethodnu godinu i da će se isplata vršiti uz isplatu mesečne zarade isplatom ½ iznosa prosečne mesečne zarade za prethodnu godinu. Članom 71. Kolektivnog ugovora tuženog propisano je da tuženi na osnovu radnog učinka može umanjiti zaradu svojim zaposlenima i to maksimalno do 34%, a stavom 2. istog člana propisano je da odluku o radnom učinku u skladu sa elementima utvrđenim prethodnim članom donosi direktor poslodavca ili zaposleni koga on ovlasti, na predlog neposrednog rukovodioca. Tuženi nije definisao kriterijume na osnovu kojih bi se mogao ceniti kvalitet i kvantitet obavljenog posla na osnovu čega bi se mogla umanjiti zarada zaposlenih. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je tuženi tužiocu od 2010. godine do oktobra 2013. godine, kada je tužiocu prestao radni odnos, isplaćivao zaradu koja je niža od ugovorene. Za navedeni period na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je razlika između obračunate osnovne neto zarade u dinarskoj protivvrednosti 700 evra mesečno i zarade koju je tuženi obračunavao i isplaćivao tužiocu, razlika između obračunate uvećane neto zarade po osnovu minulog rada na osnovicu u dinarskoj protivvrednosti 700 evra mesečno i uvećane zarade po osnovu minulog rada koju je tuženi isplatio tužiocu i iznos manje isplaćen na ime naknade troškova – regresa za godišnji odmor, pri tome imajući u vidu da je tužilac u spornom periodu koristio godišnji odmor u decembru 2010. godine 15 dana, u decembru 2011. godine 15 dana, u julu 2012. godine osam dana, u decembru 2012. godine 15 dana, u julu 2013. godine osam dana i u oktobru 2013. godine 19 dana. U spornom periodu, prema bilansu uspeha, tuženi je ostvarivao dobit u 2010, 2011. godini, a gubitak u 2012. i 2013. godini, ali je bilans stanja posmatrano sa stanovišta imovine, obaveza i kapitala u istom periodu bio pozitivan, odnosno kapital je bio znatno iznad obaveze koju je tuženi imao u navedenim godinama spornog perioda i iznosio 69% ukupne imovine, dok su obaveze iznosile 31% od vrednosti ukupne imovine u 2013. godini. Iako je ostvario gubitak u poslovanju u 2012. i 2013. godini, tuženi je ostvario povećanje kapitala, odnosno smanjenje svojih obaveza u ovim godinama u odnosu na ukupnu imovinu, kao i u odnosu na učešće obaveza u 2011. i 2012. godini. Usled pogoršanja u finansijskom poslovanju, Agrarni kolegijum povezanih društava, grupe kojoj je pripadao i tuženi, doneo je preporuku o merama štednje, sredinom 2010. godine, koje su podrazumevale smanjenje zarade u narednom periodu. Tuženi ovu preporuku nije sproveo, nije doneo odluku o smanjenju zarade zaposlenih, niti je sa zaposlenima zaključio aneks ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovane i osnovni i eventualni zahtev tužioca, dok iz obrazloženja prvostepene odluke sledi da je prvostepeni sud delimično usvojio zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave preinačio prvostepenu presudu i delimično usvojio osnovni zahtev tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da tužilac ima pravo na traženu razliku zarade.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09), članom 104. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Članom 105. stav 1. propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Članom 106. propisano je da zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Članom 107. stav 1. propisano je da osnovna zarada određuje se na osnovu uslova, utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu, dok je stavom 2. istog člana propisano da radni učinak određuje se na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama, a stavom 3. da opštim aktom utvrđuju se elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka iz stava 1. i 2. ovog člana. Članom 108. stav 1. tačka 4. propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (u daljem tekstu: minuli rad) – najmanje – 0,4% od osnovice. Članom 110. stav 1. je propisano da zarada se isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, najmanje jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Članom 114. stav 1. je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa. Članom 118. stav 1. tačka 6. je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 171. stav 1. tačka 5. je propisano da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu: aneks ugovora) radi promene elemenata za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenog koji su sadržani u ugovoru o radu u skladu sa članom 33. stav 1. tačka 11. ovog zakona.

Kod utvrđenog da je prema ugovoru o radu osnovna mesečna neto zarada tužioca iznosila 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan obračuna, da je ugovorena i uvećana zarada po osnovu vremena provedenog na radu, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu od 0,5% od osnovne zarade, kao i naknada troškova – regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Kolektivnom ugovoru tuženog, da je tuženi tužiocu od 2010. godine do oktobra 2013. godine isplaćivao zaradu koja je niža od ugovorene, da tuženi nije definisao kriterijume na osnovu kojih bi se mogao ceniti kvalitet i kvantitet obavljenog posla na osnovu čega bi se mogla umanjiti zarada zaposlenih, niti je merio obim ostvarenog posla, niti doneo odluku o umanjenju zarada zaposlenih, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na razliku zarade i regresa, a sve u skladu sa ugovorom o radu, Kolektivnim ugovorom tuženog i napred citiranim odredbama Zakona o radu, a koja visina je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na koji stranke nisu imale primedbe. Osim toga, preporuka Agrarnog kolegijuma povezanih društava, grupe kojoj je pripadao i tuženi, o merama štednje, sredinom 2010. godine, koje su podrazumevale smanjenje zarade u narednom periodu, nije predstavljala osnov za umanjenje zarada zaposlenih kod tuženog.

Neosnovani su navodi revizije da je tužiocu zarada bila umanjena zbog loše finansijske situacije koja je pogodila tuženog u periodu od 2010. godine do 2013. godine, koja finansijska situacija se ogledala u akumuliranim gubicima koje je ostvario u tom periodu, usled lošeg poslovanja, da pripada Grupi povezanih društava, čije se poslovanje redovno prati, usmerava i usklađuje na nivou Grupe povezanih društava putem Agrarnog kolegijuma, koji je 2010. godine doneo preporuku da se umanje zarade zaposlenih, čije su zarade indeksirane u evrima, da su članovi menadžmenta tuženog, među kojima je bio i tužilac, kao izvršni direktor, bili dužni da to urade na zakonit i pravilan način, da su umesto toga u praksi sproveli umanjenje zarade, a da to nisu propratili nijednim pravnim dokumentom i da je tužilac kao izvršni direktor bio dužan da obezbedi da se umanjenje zarada sprovede na zakonit način, pa kako to nije uradio, da je stoga njegov zahtev neosnovan. Navodi su neosnovani, s obzirom da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da je tuženi u spornom periodu, prema bilansu uspeha ostvario dobit u 2010. godini i 2011. godini, a gubitak u 2012. i 2013. godini, ali da je bilans stanja posmatrano sa stanovišta imovine, obaveza i kapitala u istom periodu bio pozitivan, odnosno kapital je bio znatno iznad obaveze koju je tuženi imao u navedenim godinama spornog perioda i iznosio 69% ukupne imovine, dok su obaveze iznosile 31% od vrednosti ukupne imovine u 2013. godini, da iako je tuženi ostvario gubitak u poslovanju u 2012. godini i u 2013. godini da je ostvario povećanje kapitala, odnosno smanjenje svojih obaveza u ovim godinama u odnosu na ukupnu imovinu, kao i u odnosu na učešće obaveza u 2011. godini i 2012. godini. U vezi preporuke Agrarnog kolegijuma povezanih društava i obaveze tužioca da istu sprovede navodi su takođe neosnovani, s obzirom na to da su preporuke donete 2010. godine, pre nego što je tužilac počeo da vrši dužnost izvršnog direktora, jer je 29.11.2012. godine registrovan u APR za zakonskog zastupnika tuženog do 20.11.2013. godine, a osim toga tužilac je bio imenovan kao jedan od tri izvršna direktora tuženog, a tuženi nije dokazao da je tužilac bio ovlašćen da sam donese odluku o umanjenju zarada.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv odluke o protivtužbenom zahtevu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Protivtužba radi naknade štete podneta je 09.06.2014. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 346.032,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se protivtužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić