U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Gordane Ajnšpiler-Popović i Branislave Apostolović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca H.A.-A.b. a.d. iz B., koga zastupa punomoćnik B.G., advokat iz B., protiv tuženog D.O.O. G.-t., Š., B., koga zastupa punomoćnik M.P., advokat iz B., odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2171/13 od 28.11.2014.godine, u sednici veća održanoj dana 05.11.2015.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 2171/13 od 28.11.2014.godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 11714/2010 od 21.12.2012.godine, koja je ispravljena rešenjem istoga suda od 11.02.2013.godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 5.074.795,90 USD sa kamatom po stopi tromesečnog libora uvećanog za 3% na godišnjem nivou počev od 01.02.2010.godine do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. U stavu drugom izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev za raskid zbog promenjenih okolnosti ugovora o pristupanju dugu od 28.10.2004.godine, zaključenog između tužioca i tuženog. Stavom trećim izreke prekinut je postupak po tužbi Privrednog društva za unutrašnju i spoljnu trgovinu I.k. d.o.o. u stečaju iz N., protiv ovde tužioca za raskid ugovora o pristupanju dugu od 28.10.2004.godine. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.542.750,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 2171/13 od 28.11.2014.godine, delimično odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu u delu stava jedan izreke u kome je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 5.074.795,90 USD sa domicilnom kamatom na iznos od 2.845.289,67 USD počev od 01.02.2010.godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu stava jedan izreke za kamatu na iznos od 2.845.289,67 USD preko dosuđene i na iznos od 2.229.506,23 USD, tako što je u ovom delu tužbeni zahtev odbijen.

Protiv drugostepene presude tuženi je preko punomoćnika iz reda advokata izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je izjavio odgovor na reviziju, predložio je odbijanje revizije kao neosnovane, a troškove revizijskog postupka je tražio i opredelio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 25/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog. Neosnovano revident ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. i članom 231, te da je ista učinjena pred drugostepenim sudom obzirom da drugostepeni sud činjenično stanje nije ni utvrđivao, već je odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom do zaključenja glavne rasprave. Ukazivanje revidenta da činjenica zaključenja i postojanja ugovora o pristupanju dugu, koja je osnov i neophodni uslov za obavezivanje tuženog da postupi u skladu sa izrekom pobijane presude, nije neposredno utvrđena, predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. relevantnog ZPP. Međutim, sama činjenica da je protivtužbom tražen raskid ugovora o pristupanju dugu zbog promenjenih okolnosti jasno ukazuje na postojanje tog ugovora zaključenog između tužioca i tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa preduzećem J.-o. iz N. bio u poslovnom odnosu prvo po osnovu zaključenog ugovora o otvaranju akreditiva sa odloženim polaganjem pokrića od 26.04.2004.godine, za koji ugovor je jemčilo 30 solidarnih jemaca, među kojima je i tuženi. Nakon toga zaključen je ugovor o kratkoročnom kreditu 28.10.2004.godine između istih stranaka kojim je banka odobrila klijentu kratkoročni kredit od 4.100.000 USD sa rokom vraćanja do 28.05.2005.godine, a radi pokrića akreditiva odobrenog od strane banke. Ugovorom o kreditu korisnik kredita se obavezao da zaključi ugovor o pristupanju dugu sa još tri lica, među kojima je i tuženi, te da zasnuje založno pravo na pokretnim stvarima-derivatima sirove nafte deponovanim kod N. Rafinerija nafte u P., kao i da banci preda menicu. Iz ugovora o pristupanju dugu od 28.10.2004.godine koji je zaključen između tužioca i tuženog kao pristupioca, obzirom da je potpisan i overen pečatima ugovornih strana, proizilazi da je tuženi upoznat sa sadržinom ugovora o kreditu i svojim obavezama kao solidarnog dužnika. Kako je tužilac odobreni kredit pustio u tečaj 29.10.2004.godine, te kako isti u celosti nije vraćen do 28.02.2005.godine utvrđeno je da glavnica duga na taj dan iznosi 2.845.296,98 USD ugovorena kamata do dana dospelosti iznosi 59.378,35 USD, a zatezna kamata od 01.03.2005.godine do 31.01.2010.godine uz odbitak isplaćenog dela iznosi 2.229.506,23 USD, što ukupno sa glavnim dugom predstavlja saldo od 5.074.795,90 USD za koji iznos je pravilno usvojen tužbeni zahtev sa daljom kamatom od 01.02.2010.godine pa do isplate samo na iznos glavnog duga. Protivtužbeni zahtev za raskid ugovora o pristupanju dugu zbog promenjenih okolnosti pravilno je odbijen, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 133. ZOO, budući da se dužnik ne može pozivati na raskid ugovora, ako su promenje okonosti nastale po isteku roka za ispunjenje obaveze, niti pogrešna procena rizika tuženog može predstavljati razlog za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Neosnovano je ukazivanje revidenta da je sud pogrešno primenio materijalno pravne odredbe kojima je u Zakonu o obligacionim odnosima regulisan ugovor o zalozi, odnosno da je pogrešno utvrdio da se tužilac kao zalogoprimac u pogledu založenih stvari ponašao kao dobar privrednik. Tužilac je ugovor o zalozi zaključio sa korisnikom kredita J.-o. a.d. iz N. Obaveza zalogoprimca iz člana 966. Zakona o obligacionim odnosima da primljenu stvar čuva i po prestanku svog potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu uspostavljena je u odnosu na zalogodavca, što tuženi u ovom slučaju nije, te tuženi ne može prema tužiocu isticati eventualne prigovore koje bi imao zalogodavac u pogledu oštećenja stvari. Tuženi zapravo revizijom pokušava da uspostavi obavezu zalogoprimca da realizuje naplatu svog potraživanja prodajom založene stvari, umesto naplatom od solidarnog dužnika, a po ugovoru o pristupanju dugu. Založno pravo daje poveriocu ovlašćenje da založenu stvar može prodati kada dužnik ne plati dug, ali ne i obavezu, te je pravo poverioca da optira da li će svoje potraživanje naplatiti prodajom založenih stvari, tužbom sudu protiv glavnog ili solidarnih dužnika. Stoga je bez uticaja ukazivanje revidenta da je veštak u svom izjašnjenju od 18.06.2012.godine naveo da je tužilac mogao prodajom založenih naftnih derivata na dan dospelosti kredita da namiri svoje potraživanje. Ugovorom o pristupanju dugu tuženi se kao treće lice obavezao prema tužiocu da pored dužnika iz ugovora o kreditu duguje poveriocu ovde tužiocu ispunjenje obaveze. Stoga, obaveza tuženog kao trećeg lica nije supsidijerna već se tuženi istim ugovorom obavezao da će ispuniti obavezu korisnika kredita pod istim uslovima i u istim rokovima kako je određeno ugovorom o kreditu, te pošto je potražvianje tužioca kao poverioca dospelo aktivirano je njegovo pravo izbora na koji način i od koga će naplatiti svoje potraživanje.

Na osnovu izloženog, te kako ni ostalim revizijskim navodima nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 405. stav 1. ZPP odbio reviziju tuženog kao neosnovanu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. relevantnog ZPP Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 150. istog zakona.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.