Protiv navedene presude Apelacionog suda u Nišu tuženi – protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 87/18), pa je utvrdio da revizija tuženog - protivtužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka nije konkretno i obrazloženo ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetna nepokretnost – poslovna zgrada u Nišu u ulici ... broj .., bila je prvobitno vlasništva Učiteljskog društva Grada Niša i Sreza Niškog u Nišu, o čemu svedoči tapija zavedena u knjizi tapija pod brojem .. dana 14.09.1932. godine i izvod iz zemljišnih knjiga ZKUL br. .. za KO Niš od 14.01.1969. godine. Rešenjem Sekretarijata za finansije SO Niš br. ../91-70 od 18.07.1972. godine utvrđeno je da je dana 26.12.1958. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, nacionalizovana i postala društvena svojina ova zgrada, s tim što je navedeno da je na dan 25.12.1958. godine njen sopstvenik bio Sindikat prosvetnih i naučnih radnika Sreza Niš. Rešenje je postalo pravnosnažno 04.03.1974. godine. Na osnovu tog rešenja Opštinski sud u Nišu je rešenjem Dn br. ../74 od 12.08.1974. godine u ZKUL br. .. KO Niš dozvolio promenu dotadašnjeg upisa, tako što je brisan upis vlasništva na zgradi u korist Učiteljskog društva Grada Niša, a izvršen upis društvenog vlasništva po osnovu nacionalizacije od 26.12.1958. godine, tako što je KP br. .. – zgrada broj 2 u ulici ..., sa kućištem, dvorištem i vrtom u površini od 10 ari upisna kao društveno vlasništvo, a nosilac prava korišćenja Opština Niš. Tuženi – protivtužilac je podneo Upravi za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša zahtev za ponavljanje postupka dana 28.04.2010. godine, kojim je tražio da se rešenje o nacionalizaciji Sekretarijata za finansije SO Niš br. ../91-70 od 18.07.1972. godine stavi van snage. Zaključkom Uprave za imovinu i inspekcijske poslove Grada Niša br. ../91-70 od 20.03.2015. godine odbačen je predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Sekretarijata za finansije SO Niš br. ../91-70 od 18.07.1972. godine, kao neblagovremen. Rešenjem Ministarstva finansija RS, Sektora za imovinsko-pravne poslove od 19.11.2015. godine odbijena je kao neosnovna žalba ovde tuženog – protivtužioca izjavljena protiv zaključka od 20.03.2015. godine. Nakon toga, tuženi – protivtužilac pokrenuo je upravni spor radi poništaja rešenja od 19.11.2015. godine, a isti je okončan presudom Upravnog suda, Odeljenje u Nišu II-4 U br. 18329/15 od 24.11.2016. godine kojom je tužba odbijena.

Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev i odbacio kao nedozvoljen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je bez pravnog dejstva pravnosnažno rešenje Sekretarijata za finansije SO Niš br. ../91-70 od 18.07.1972. godine kojim je nacionalizovana i postala društvena svojina predmetna nepokretnost.

Tužilac tužbenim zahtevom traži predaju u državinu predmetne nepokretnosti, a svoj tužbeni zahtev zasniva na činjenici da je nosilac prava korišćenja na nepkretnosti koja je predmet tužbenog zahteva i da kao titular tog prava ima mogućnost da u zaštiti istog, zahteva državinu nepokretnosti. Nesporno je da je tuženi držalac nepokretnosti koja je predmet tužbenog zahteva.

Tuženi – protivtužilac protivtužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti na osnovu odluke Opštine Niške br. ..od 29.12.1922. godine odobreno rešenjem Državnog saveta br. .. od 21.10.1927. godine i utvrđenje da je bez pravne važnosti navedeno rešenje o nacionalizaciji predmetne nepokretnosti od 18.07.1972. godine. Smatra da je on titular prava svojine, odnosno prava korišćenja na predmetnoj nepokretnosti, obzirom da je istu izgradio pravni prethodnik tuženog sopstvenim sredstvima i isti je ranije bio upisan kao zemljišno-knjižni vlasnik predmetne nepokretnosti, te da je bez pravne važnosti i nezakonito rešenje doneto u upravnom postupku kojim je utvrđeno da je predmetna nepokretnost nacionalizovana, jer je ista mogla biti oduzeta samo od pravnog prethodnika tuženog kao tadašnjeg vlasnika koji u tom postupku nije učestvovao, zbog čega smatra da je povređen Zakon o naconalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca za utvrđenje prava vlasništva na predmetnoj nepokretnosti, jer nema pravnog osnova za sticanje prava svojine u korist tuženog – protivtužioca, a činjenice na kojima isti zasniva svoj protivtužbeni zahtev u ovoj parnici, da mu je imovina oduzeta protivno odredbama Zakona o nacionalizaciji, ne mogu biti osnov za usvajanje protivtužbenog zahteva, zbog nepostojanja pravnih pravila koja bi omogućavala preispitivanje odluke o nacionalizovanoj imovini ili pak povraćaj ovako oduzete imovine u parničnom postpuku.

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (stav 1.); pravo svojine stiče se i odlukom državnog organa na način i pod uslovima određenim zakonom (stav 2.).

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je sporna nepokretnost nacionalizovana i prešla u društvenu svojinu, ta nepokretnost prešla je u državnu svojinu stupanjem na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 53/95 ... 101/05), a tužilac – protivtuženi je kao teritorijalna jedinica zadržala pravo da pod uslovima iz člana 47. ovog Zakona nastavi da koristi imovinu koja predstavlja državnu svojinu i njom raspolaže u skladu sa ovim i posebnim zakonima, odnosno uz saglasnost Republike. Kako do donošenja ovog Zakona nije izmenjeno pravnosnažno rešenje o nacionalizaciji, ta imovina je u skladu sa zakonom prešla u državnu svojinu, a tužilac – protivtuženi Grad Niš, kao njen korisnik, zadržao je pravo korišćenja te nepokretnosti.

Pravni osnov takvog upisa je neizmenjeno rešenje Sekretarijata za finansije SO Niš br. ../91-70 od 18.07.1972. godine, snabdeveno potvrdom o pravnosnažnosti i izvršnosti, doneto na osnovu člana 58. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Sl. list SNRJ“ br. 52/1958) kojim je utvrđeno da je sa 26.12.1958. godine, kao danom stupanja na snagu pomenutog Zakona, nacionalizovana i postala društvena svojina i predmetna nepokretnost, da bi dalje ista na osnovu zakona prešla u državnu svojinu, a tužilac – protivtuženi zadržao pravo korišćenja, kako je to i upisano u javnim knjigama.

Pravilan je pravni stav drugostepenog suda da je predmetno rešenje o nacionalizaciji od 18.07.1972. godine snabdeveno potvrdom o pravnosnažnosti i izvršnosti, te da se kao konačni upravni akt ima smatrati zakonitim sve do momenta dok se isto ne stavi van pravne snage, a da sud u parničnom postupku nije ovlašćen da ceni zakonitost upravnih akata – odluka, niti zakonitost postupka u kome su iste donete.

Kako je utvrđeno da je predmetna nepokretnost u vlasništvu Republike Srbije sa pravom korišćenja tužioca – protivtuženog po zakonitom pravnom osnovu, to je drugostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev tužioca i pravilnom primenom materijalnog prava odbio protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kao neosnovan, a za svoju odluku dao je razloge koje prihvata i ovaj sud, jer pravo svojine koje je Učiteljsko društvo Grada Niša imalo na predmetnoj nepokretnosti pre donošenja pravnosnažnog i izvršnog rešenja o nacionalizaciji, koje nije stavljeno van snage, nije od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj parnici.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tuženog – protivtužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić