U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Glogonjac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., ..., čiji je punomoćnik Jasmina M. Kojić Pavlović, advokat iz ..., radi deobe bračne tekovine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2055/2019 od 01.10.2019. godine, u sednici održanoj 02.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2055/2019 od 01.10.2019. godine u stavu prvom izreke i stavu trećem izreke u delu u kome je utvrđeno da je tužilja suvlasnik sa 463/1000 idealnih delova garaže broj ..., površine 13,38 m2, u objektu ... u Ulici ... broj 3..., na lokaciji ... u ...

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2055/2019 od 01.10.2019. godine u stavu trećem izreke u delu u kom je utvrđeno da je tužilja suvlasnik sa 463/1000 idealnih delova (46,3%) stana površine 57 m2, u stambenoj zgradi na kp. br. ... upisanoj u LN ... KO ... u ..., ..., tako što se ODBIJA, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je suvlasnik sa 463/1000 idealnih delova (46,3%) stana površine 57 m2, u stambenoj zgradi na kp. br. ... upisanoj u LN ... KO ... u ..., ..., po osnovu sticanja u braku sa tuženim.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2055/2019 od 01.10.2019. godine u stavu trećem izreke u delu u kom je utvrđeno da je tužilja suvlasnik sa 463/1000 idealnih delova (46,3%) stana broj A3, površine 70 m2 i 6 m2 terase u stambenom kompleksu „....“ ... ... na ... po osnovu sticanja u braku sa tuženim i u stavu četvrtom izreke i u tom delu predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1779/16 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilja suvlasnik 46,3% poslovnog prostora – lokala br.2, površine 41,06 m2, u prizemlju stambene zgrade br. ... u ul. ... u ... po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za utvrđenje da je po osnovu sticanja u toku bračne zajednice suvlasnik 46,3% stana površine 57 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi na kp. br. ... upisanoj u LN ... KO ... u ..., ...; garaže br. 12, površine 13,38 m2, u objektu ... u ulici ... na lokaciji ... u ... i stana br. A3 površine 70 m2 i 6 m2, terase u stambenom kompleksu “..., ... na ... Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 245.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2055/2019 od 01.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom trećim izreke, usvojen je zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja suvlasnik 463/1000 idealnih delova (46,3%) stana površine 57 m2, u stambenoj zgradi na kp. br. ... upisanoj u LN ..., KO ... u ..., ...; garaže br. 12, površine 13,38 m2, u objektu XI u ul. ... na lokaciji ... u ... i stana br. A3 površine 70 m2 i 6 m2 terasa u stambenom kompleksu “..., ... na ..., po osnovu sticanja u braku sa tuženim. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 1.802.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u braku od 23.01.1981. godine i imaju dvoje zajedničke dece, ćerku VV, koja je rođena ...1987. godine i sina GG, koji je rođen ...1991. godine. Zajednica života stranaka prestala je 2004. godine, a njihov brak je razveden 17.03.2008. godine, po tužbi tužilje od 31.01.2004. godine. Tužilja je bila zaposlena u ... (od 18.08.1980. do novembra 1993. godine), u Preduzeću za ... (od 01.12.1993. do marta 1995. godine) i u ... (od 01.04.1995. godine), dok je tuženi bio zaposlen u trgovinskim preduzećima „...“ (od 1981. do 1985. godine), „...“ (od 1985. do 1987. godine), „...“ (od 1987. do 1988. godine), „...“ (od 1988. do 1997. godine), kao ... i bio je ... i ... ... preduzeća „...“ i „...“ i ... preduzeća „...“. Prve decenije braka stranke su ostvarivale približno jednake zarade, dok je tuženi kasnije, naročito tokom rada u „...“ često bio službeno odsutan ostvarujući i dopunske prihode od dnevnica. Tužilja se starala o kući i deci. Stranke su živele u kući roditelja tuženog do početka 90-ih godina XX veka, kada je tuženom dodeljen na korišćenje stan površine 89 m2 u ... na ..., koji je tuženi kasnije otkupio.

Prema ugovoru o prodaji od 23.07.1992. godine, prodavac je Zavod za izgradnju Grada Beograda, a kupac tuženi, a predmet ugovora je garažni prostor br. ..., orijentacione površine 13,38 m2, u objektu 11, u ul. ... u ... Navedeni garažni prostor prodat je u toku postupka.

Iz ugovora o kupoprodaji stana na .., sledi da su kao ugovorne strane označeni ..., kao prodavac i tuženi, kao kupac, da je ugovor zaključen 05.04.1993. godine u ..., da je predmet kupoprodaje vila broj A3 površine 70 m2 pokrivene površine i 6 m2 nepokrivene površine u ..., ..., na parceli br. 116-117/1, koja čini deo nepokretnosti u izgradnji od strane prodavca u građevinskom kompleksu pod nazivom ...“, da prodavci prihvataju da izgrade i završe navedenu nepokretnost u skladu sa planovima i tehničkim specifikacijama, čije su kopije prilog ovog ugovora, da će navedena nepokretnost biti izgrađena i završena od strane prodavca i da će ključ od iste biti dostavljen kupcu ili njegovim zakonskim zastupnicima na dan ili okvirno 31.07.1993. godine, da prodavci prodaju a kupac kupuje navedenu nepokretnost po dogovorenoj kupoprodajnoj ceni od 35.000 kiparskih funti, koju će kupci platiti prodavcima na sledeći način: iznos od 10.600 kiparskih funti nakon potpisivanja ovog ugovora, a iznos od 24.400 kiparskih funti u ne više od 36 mesečnih rata od po 677 kiparskih funti, sa kamatom na preostali neplaćeni iznos od 9% godišnje, da je ugovor potpisan od strane prodavca, dok na mestu za potpis kupca nema potpisa, a na mestu svedoka je potpis tuženog.

Nakon što je prodat stan u ..., rođenoj sestri tuženog 15.10.1995. godine, kupljena je kuća u izgradnji u ul. .., sa dve zgrade (ugovor je overen početkom 1996. godine), u koju su se stranke uselile 1997. godine, a pravnosnažnom presudom u postupku po tužbi oca tuženog protiv tuženog i tužbi za glavno mešanje podnetoj od strane tužilje, utvrđeno je da je ta nepokretnost zajednička imovina stranaka i da su isti suvlasnici sa po ½ dela na istoj.

Iz ugovora o kupovini i prodaji stana zaključenog 15.02.2000. godine u ..., overenog od strane suda 17.02.2000. godine, sledi da je isti zaključen između DD i ĐĐ, kao prodavaca i tužilje kao kupca, koji je u ime tužilje u granicama ovlašćenja zaključio tuženi, da je predmet ugovora dvoiposoban stan u prizemlju, površine 57 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi izgrađenoj na kp.br. ... po starom katastarskom premeru, zem. 98/35, upisane u LN br. ... KO ... u ... i da je cena 70.000 DEM. Iz ugovora o kupoprodaji zaključenog 15.10.2003. godine, overenog od strane suda 27.02.2004. godine, koji je u granicama ovlašćenja zaključio tuženi u ime tužilje, kao prodavca sa svojim ocem, kao kupcem, sledi da je predmet ugovora stan u ... i da je kupoprodajna cena 35.000 evra i da predstavlja iznos duga i obaveze koju prodavac ima prema kupcu po priznanici od 10.10.1998. godine. Tuženi je u ime tužilje zaključio navedeni ugovor po punomoćju koje mu je ona izdala 07.07.2003. godine, na osnovu kog punomoćja je tuženi 23.03.2004. godine podneo zahtev za brisanje tužilje i upis svog oca, kao vlasnika stana u ... Rešenje kojim se tužilja briše kao vlasnik tog stana dostavljeno je nekoliko dana kasnije tuženom kao njenom punomoćniku. Tuženi je 18.07.2014. godine nasledio stan u ... od svoga oca (preminuo 04.02.2010. godine), na osnovu rešenja Osnovnog suda u ... od 18.07.2014. godine, na osnovu kog rešenja se tuženi upisao, kao vlasnik tog stana.

Iz Ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog između Preduzeća za ... „... iz ...“ i tuženog, koji je overen od strane suda 28.02.2001. godine sledi da je predmet ugovora poslovni prostor, lokal br. ..., površine 41,06 m2, u ul. ... u prizemlju u ... i da je cena 1.175.075,00 dinara. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke udeo tužilje u sticanju zajedničke imovine je 46,3%, a tuženog 53,7%.

Prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja suvlasnik sa 46,3/100 delova na poslovnom prostoru - lokalu br.2, koji se nalazi u ..., u ... u prizemlju, jer je zaključio da se radi o zajedničkoj imovini stranaka koja je stečena u toku trajanja njihove zajednice života u braku, dok je odbio, kao neosnovan zahtev tužilje u odnosu na ostale nepokretnosti.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je utvrđeno da je tužilja suvlasnik na predmetnom poslovnom prostoru, lokalu broj ..., koji se nalazi u ... u ul. ... u prizemlju, a ukinuo u preostalom delu i utvrdio da je tužilja suvlasnik 463/1000 idealnih delova na stanu u ..., garaži broj ..., u ul. ... i stana na ..., jer je smatrao da i ostale nepokretnosti predstavljaju zajedničku imovinu stranaka stečenu u toku trajanja njihove zajednice života u braku, primenom člana 171, 180. i 187. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da poslovni prostor lokal br.2 u ... u ... u prizemlju i garaža broj ... u ulici ..., na lokaciji ... u ..., predstavljaju zajedničku imovinu stranaka stečenu u toku trajanja njihove zajednice života u braku, pravilnom primenom člana 171, 180. i 187. Porodičnog zakona i određivanjem udela tužilje u zajedničkoj imovini u traženoj visini od 463/1000 idealnih delova.

Naime, imovina koju su supružnici stekli u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, pa kod utvrđenog da su navedene nepokretnosti stranke stekle u toku trajanja njihove zajednice života u braku, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da napred navedene nepokretnosti predstavljaju zajedničku imovinu stranaka, i stim u vezi pravilno drugostepeni sud utvrdio pravo tužilje na 463/1000 idealnih delova na tim nepokretnostima, jer je tužilja dokazala da je njen udeo u sticanju zajedničke imovine 46,3% dok tuženi nije dokazao da je njegov udeo u sticanju zajedničke imovine veći od 53,7%.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je bez uticaja činjenica da je predmetni poslovni prostor - lokal br.2, u ... u ... u prizemlju kupljen od sredstava koje je tuženi pozjamio od sada pok. strica tužilje, EE (15.000 evra) i od ŽŽ (30.667 evra), i da je tuženi 2004. godine vratio deo duga od 5.000 evra EE i 15.000 evra ŽŽ, jer je nepokretnost kupljena za vreme trajanja bračne zajednice stranaka i predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a vraćanje zajma od strane tuženog posle prestanka bračne zajednice, ne može predstavljati njegov poseban doprinos koji bi vodio povećanju njegovog udela u sticanju zajedničke imovine, ali je vraćanjem dugova stranaka nastalih tokom trajanja bračne zajednice tuženi stekao pravo da od tužilje potražuje njen deo, srazmerno njenom udelu u zajedničkoj imovini, kako je to propisano članom 187. Porodičnog zakona. Takođe, pravilan je zaključak da je bez uticaja na drugačiju odluku činjenica da je nepokretnost - garaža prodata nakon prestanka bračne zajednice stranaka 2005. godine, pravilnom primenom člana 204. ZPP, jer to što je predmetna nepokretnost otuđena u toku postupka ne sprečava da se parnica među strankama dovrši.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Međutim, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da nepokretnosti, stan u ... i stan na ... predstavljaju zajedničku imovinu stranaka, jer je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odlučujući o zahtevu tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je suvlasnik na stanu u ..., drugostepeni sud je, kao prethodno pitanje raspravio pitanje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog 15.10.2003. godine, overenog od strane suda 27.02.2004. godine, koji je u granicama ovlašćenja zaključio tuženi u ime tužilje, kao prodavca sa svojim ocem, kao kupcem, čiji je predmet bio stan u ..., ocenivši da je taj ugovor apsolutno ništav u smislu člana 52. u vezi sa članom 51. Zakona o obligacionim odnosima, jer je smatrao da ne postoji osnov za zaključenje tog ugovora, s obzirom da za prenos prava svojine sa tužilje na njenog svekra nije plaćena kuproprodajna cena, a da je nedopušten osnov koji je naveden u ugovoru (da kupoprodajna cena stana od 35.000 evra predstavlja iznos duga i obaveze koju prodavac ima prema kupcu po priznanici od 10.10.1998. godine), budući da je suprotan dobrim običajima, sadržanim u osnovnim načelima Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je smatrao da uprkost tome što su oba ugovora u vezi stana u ... (ugovor od 17.02.200. godine i ugovor od 27.02.2004. godine) precizni do u tančine, da se ni u jednom od njih ne pominje dug stranaka prema ocu tuženog, uslovi u vezi sa kupovinom tog stana, niti aktiviranje bilo kakvog punomoćja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne može se prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je ništav ugovor zaključen 15.10.2003. godine, overen od strane suda 27.02.2004. godine čiji je predmet bio stan u ..., s obzirom da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti tog ugovora o kupoprodaji, jer su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi za nastanak punovažnog ugovora koji se tiču saglasnosti volja, predmeta i osnova ugovora i zakonom propisane forme. Naime, navedeni ugovor koji je u granicama ovlašćenja zaključio tuženi u ime tužilje, kao prodavca sa svojim ocem, kao kupcem, čiji je predmet bio stan u ... nije ništav, s obzirom da postoji saglasnost volja za zaključenje ugovora, jer je ugovor zaključen radi prenosa predmetnog stana tužilje u svojinu oca tuženog, s obzirom da su stranke ocu tuženog dugovale 35.000 evra, a što je u ugovoru navedeno i s tim u vezi, a suprotno zaključku drugostepenog suda, ugovor ima dopušten osnov, koji nije protivan ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Osim toga, tužilja nije osporila da je tuženom dala punomoćje da proda predmetni stan radi vraćanja dugova. Ugovor o kupoprodaji sačinjen je u zakonom propisanoj formi iz člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br.42/98, 111/09), važećeg u vreme zaključenja ugovora, sadrži neophodne elemente ugovora o kupoprodaji propisane članom 458. – 466. Zakona o obligacionim odnosima, predmet ugovora je moguć, dopušten i određen, a obaveze stranaka imaju dopušten osnov, koji nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 52. i 103. Zakona o obligacionim odnosima za utvrđenje ništavosti ugovora.

Imajući u vidu navedeno, da ugovor nije ništav i da je stan u ... prodat, to je neosnovan zahtev tužilje za utvrđenje prava susvojine na tom stanu po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je suvlasnik na predmetnom stanu sa odgovrajućim udelom i sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Drugostepeni sud je usvojio i zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja suvlasnik sa 463/1000 idealnih delova (46,3%) stana br. A3 površine 70 m2 i 6 m2 terasa u stambenom kompleksu “..., ... na ..., s obzirom da je zaključio da je tužilja dokazala da je taj stan zajednička imovina stranaka, jer je dostavila ugovor od 05.04.1993. godine, prema kom ugovoru su na ime tuženog stranke kupile stan u izgradnji na ..., površine 70 m2, pokrivene i 6 m2 nepokrivenih za 35.000 kiparskih funti (plaćeno učešće 10.600 kiparskih funti i dobijen kredit od 24.400 kiparskih funti u ne više od 36 mesečnih rata od po 667 funti sa kamatom na preostali neisplaćeni deo od 9% godišnje), iako je tuženi potpisao ugovor na mestu označenom za svedoka, a ne na mestu označenom za kupca, jer je u ugovoru označeno da ga zaključuju prodavac, ... i kupac, tuženi i da su stranke opremile stan za sebe i decu i u njemu letovale nekoliko godina, zaključno sa 2001. godinom, nakon čega je taj stan tuženi izdavao u zakup.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ni nakon rasprave koju je održao drugostepeni sud nije pouzdano utvrđeno činjenično stanje bitno za pravilnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju o ovom zahtevu tužilje.

Tužilja je u tužbi i tokom postupka tvrdila da je napred navedena nepokretnost – stan na ... stečen u toku trajanja bračne zajednice sa tuženim i da predstavlja zajedničku imovinu stranaka i u prilog svojih tvrdnji dostavila ugovor o kupoprodaji od 05.04.1993. godine, pri tome tvrdeći da su ona i tuženi taj stan opremili za sebe i decu i da su u njemu letovali nekoliko godina, zaključno sa 2001. godinom, nakon čega je taj stan tuženi izdavao u zakup. Tuženi je osporio ove tvrdnje tužilje ukazujući da nije vlasnik predmetnog stana, a iz njegovog iskaza sledi da je predmetni stan uzet za potrebe firme u kojoj je bio generalni direktor, jer je u to vreme nepokretnost na ... moglo da kupi samo fizičko lice, sa kojih razloga je i zaključio ugovor, zatim da cena nije isplaćena, a kada se firma u kojoj je radio povukla sa ..., da je stan vraćen prodavcu. Kada se imaju u vidu različite tvrdnje stranaka i da iz ugovora o kupoprodaji predmetnog stana od 05.04.1993. godine sledi da su kao ugovorne strane označeni ..., kao prodavac i tuženi, kao kupac, ali da je tuženi ugovor potpisao kao svedok, kao i da je predmet ugovora stan u izgradnji i da je dogovorena kupoprodajna cena od 35.000 kiparskih funti, koju će kupci platiti prodavcima, tako što će iznos od 10.600 kiparskih funti biti isplaćen nakon potpisivanja ovog ugovor, a iznos od 24.400 kiparskih funti u ne više od 36 mesečnih rata od po 677 kiparskih funti, sa kamatom na preostali neplaćeni iznos od 9% godišnje, to se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da predmetni stan na ... predstavlja zajedničku imovinu stranaka, jer nije utvrđeno od kojih sredstava je uplaćen deo kupoprodajne cene za predmetni stan, kao i da li je isplaćen preostali iznos na ime kupoprodajne cene, ako jeste od kojih sredstava.

Imajući u vidu izloženo, drugostepena presuda je morala biti ukinuta u označenim delovima i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi se razjasnilo i upotpunilo činjenično stanje, te ocenila dokazna snaga ugovora koji je tužilja priložila, kao dokaz da predmetni stan na ... predstavlja zajedničku imovinu stranaka.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić