raskid ugovora u slučaju da kupac ne izvršava svoje ugovorne obaveze, na način bliže opisan u osporenom rešenju; da je ugovarao i primenjivao različite uslove poslovanja na iste poslove sa različitim kupcima, čime je izvršio povredu konkurencije i člana 16. Zakona o zaštiti konkurencije. Stavom III dispozitiva određena je mera zaštite konkurencije tužiocu u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini od 4% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2009. godini, što iznosi ... dinara. Stavom IV dispozitiva zabranjeno je tužiocu svako buduće postupanje, odnosno zaključivanje ugovora sa kupcima koji bi sadržali odredbe o određivanju cena u daljoj prodaji, ekskluzivitetu u rashladnim uređajima i maloprodajnim objektima, odredbe kojima se nameću nepravični uslovi poslovanja u odnosu na tržišno i pregovarački slabije poslovne partnere, kao i odredbe kojima bi se primenjivali nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, sa ciljem da se pojedini učesnici na tržištu dovedu u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente. Stavom V dispozitiva naloženo je tužiocu da meru zaštite konkurencije iz stava III dispozitiva izvrši uplatom naznačenog novčanog iznosa u korist budžeta Republike Srbije, a stavom VI - da u roku od pet dana od dana prijema rešenja na svojoj zvaničnoj internet stranici, sa oznakom ''važno obaveštenje'', objavi svim svojim kupcima da se odredbe u zaključenim ugovorima koji su u primeni na dan donošenja ovog rešenja, a kojima je ugovorena obaveza kupaca u pogledu cena u daljoj prodaji, ekskluziviteta u rashladnim uređajima ili maloprodajnim objektima, nadalje ne primenjuje, sve do isteka roka na koji su ugovori zaključeni. Dispozitivom osporenog rešenja je utvrđen rok od šest meseci za izvršenje obaveze iz stava V dispozitiva, pod pretnjom prinudnog izvršenja, uz nalog tužiocu da odmah po izvršenju naloga iz stava V dostavi tuženom dokaz o izvršenoj uplati.

U zahtevu, podnetom na osnovu odredbe člana 49. stav 2. tačka 3. i stava 3. istog člana Zakona o upravnim sporovima, podnosilac ističe da je Upravni sud, faktički neobrazloženom presudom, ne upuštajući se u navode tužbe, samo ponovio razloge obrazloženja tuženog organa i da je propustio da utvrdi povrede zakona u osporenom rešenju, pri čemu je načinio važne povrede pravila postupka, a čime je povredio pravo tužioca na obrazloženu sudsku odluku i pravo na jednako postupanje u sličnim pravnim situacijama. Smatra da je Upravni sud povredio odredbe Zakona o zaštiti konkurencije u pogledu utvrđivanja relevantnog tržišta, dominantnog položaja i odmeravanja upravno-kaznene mere, kao i pravo tužioca na pravično suđenje i efikasno pravno sredstvo, te da je pobijanom presudom prekršen član 47. Zakona o upravnim sporovima, jer presuda ne sadrži pouku o pravnom sredstvu. Ukazuje na to, da je tuženi organ u osporenom rešenju nepravilno utvrdio relevantno tržište, imajući u vidu kriterijume koje predviđa Zakon o zaštiti konkurencije. Navodi da je tuženi organ, suprotno Zakonu i suprotno sopstvenim nalazima, utvrdio postojanje dominantnog položaja, iako je sam utvrdio da tužilac ima ''značajnog konkurenta'', te da je pogrešno utvrdio radnje zloupotrebe dominantnog položaja, odnosno radnje povrede konkurencije, kao i da li eventualna radnja zloupotrebe dominantnog položaja za cilj ili posledicu ima ili može da ima značajno ograničavanje, narušavanje

ili sprečavanje konkurencije. Ističe da je tuženi organ pogrešno, bez izvođenja dokaza, utvrđivao trajanje radnje navodne povrede konkurencije, te da nije cenio argumente tužioca vezane za odlučne činjenice, niti je obrazložio njihovo odbijanje. Ukazuje na pogrešnu primenu prethodno važećeg Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'' 79/05), umesto važećeg Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'' 51/09). Smatra da tuženi organ nije utvrdio značaj povrede konkurencije, a da radnja zloupotrebe konkurencije u ovom slučaju svakako nije značajna povreda, pa ne predstavlja kažnjivu povredu konkurencije u smislu odredbe člana 9. Zakona. Navodi da tuženi organ nije utvrdio trajanje povrede konkurencije, te da je retroaktivno primenio Smernice za primenu Uredbe o kriterijumima za određivanje visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije i procesnog penala, načinu i rokovima njihovog plaćanja i uslovima za određivanje tih mera, koje su donete i u primeni su od 19.05.2011. godine, na koje povrede je tužilac ukazao navodima tužbe, a Upravni sud se nije osvrnuo na te navode tužbe. Ističe da je tuženi organ utvrdio bitne činjenice i na osnovu podataka koje nije dostavio tužiocu, te da podaci koje su tuženom organu dostavljali F. kupci i konkurenti nisu nikad dostavljeni F. na izjašnjenje, zbog čega dokazni postupak nije sproveden na Zakonom propisan način, niti mu je data mogućnost da se o njima izjasni. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijanu presudu Upravnog suda i predmet vrati istom sudu na ponovno odlučivanje ili da presudu Upravnog suda preinači.

Protivna stranka, u odgovoru na zahtev, ističe da je pobijana presuda zakonita i pravilna, a navodi zahteva neosnovani, dajući za takav stav detaljno obrazložene razloge i predlaže da sud zahtev odbije.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:

Zahtev je neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, doneta je odluka kao u dispozitivu iste, jer je tuženi organ pravilno zaključio da je tužilac zloupotrebio dominantan položaj na utvrđenom relevantnom tržištu na način naveden u dispozitivu osporenog rešenja, čime je izvršio povredu konkurencije iz člana 16. Zakona o zaštiti konkurencije (''Službeni glasnik RS'' 51/09), te da ugovorne klauzule koje je tužilac unosio u ugovore zaključene sa kupcima u kontrolisanom vremenskom periodu, po svojoj sadržini i prirodi, predstavljaju radnje kojima se ostvaruje biće zakonskog određenja zloupotrebe dominantnog položaja, kao oblika povrede konkurencije.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje sadržano u osporenom rešenju. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle biti od uticaja na zakonitost osporenog rešenja i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi, koje u svemu

prihvata i ovaj sud, pa su razlozi zahteva kojima se navodi da je pobijana presuda faktički neobrazložena neosnovani.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva, isticane i u tužbi, da je, zbog pogrešnog određivanja relevantnog tržišta, pogrešno utvrđeno da podnosilac zahteva ima dominantan položaj i da je isti zloupotrebio, pa je našao da su ti navodi neosnovani. Ovo sa razloga što se iz razloga obrazloženja osporenog rešenja i pobijane presude jasno vidi da je relevantno tržište pravilno utvrđeno u smislu odredbe člana 6. Zakona o zaštiti konkurencije, te da je tuženi organ, primenom propisanih kriterijuma koji se odnose na svojstvo proizvoda u odnosu na koji se ispituje povreda konkurencije, te njegovu uobičajenu namenu, zaključio da relevantno tržište, u konkretnom slučaju, predstavlja tržište veleprodaje industrijskog sladoleda na teritoriji Republike Srbije, jer je u sprovedenom postupku nesumnjivo utvrđeno da tužilac, kao i ostali relevantni učesnici na tržištu prodaje sladoleda, proizvode isključivo industrijski sladoled, da se na taj proizvod odnose svi ugovori koje je tužilac u kontrolisanom periodu od 2008. do 2010. godine zaključio sa svojim kupcima, te da rezultati ispitivanja zakonskih kriterijuma za utvrđivanje relevantnog tržišta potvrđuju da je sladoled finalni proizvod namenjen finalnoj potrošnji, koji je, po svojim karakteristikama, kao i u pogledu uobičajene namene, specifičan i nema zamenu u bilo kom drugom proizvodu. Stoga je pravilno Upravni sud našao da je pravilno tuženi organ utvrdio kriterijume koji se odnose na utvrđivanje relevantnog tržišta (zamenjivost tražnje) i postojanja dominantnog položaja, pri čemu sud pravilno konstatuje da se ne može prihvatiti stav tužioca da zanatski sladoled može biti zamena za industrijski sladoled. U vezi postojanja dominantnog položaja podnosioca zahteva na ovako utvrđenom relevantnom tržištu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovana ocena Upravnog suda da je u osporenom rešenju pravilno utvrđeno postojanje njegovog dominantnog položaja na osnovu tržišnog udela učesnika na tržištu koji ima dominantan položaj i tržišnih udela konkurenata, a da je taj strukturalni faktor sadržan u oba zakona i da je tuženi organ pravilno našao da ne postoje bitne razlike između definicije iz člana 16. prethodnog i definicije člana 15. važećeg Zakona o zaštiti konkurencije. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno Upravni sud ocenio da se postojanje dominantnog položaja podnosioca zahteva na relevantnom tržištu ne dovodi u pitanje ni parametrima na koje je tužbom ukazano, te da je pravilno u upravnom postupku utvrđeno da je udeo podnosioca zahteva na relevantnom tržištu u kontrolisanom periodu veći od 40%, što je zakonska pretpostavka za posedovanje dominantnog položaja, a podnosilac zahteva nije u upravnom postupku dokazao da nema dominantan položaj, niti u upravnom sporu na održanoj javnoj raspravi. Pravilno je, takođe, Upravni sud ocenio da je podnosilac zahteva zloupotrebio dominantan položaj, imajući u vidu sadržinu ugovornih klauzula koje je unosio u ugovore zaključene sa kupcima u kontrolisanom vremenskom periodu, jer iste klauzule, po svojoj prirodi, predstavljaju radnje kojima se ostvaruje biće zakonskog određenja zloupotrebe dominantnog položaja, kao oblika povrede konkurencije, pa su suprotni navodi zahteva neosnovani. Stoga su, na osnovu odredbe člana 57. st. 1, 2. i 3. i

člana 68. stav 1. Zakona, pravilno naložene mere u stavu III dispozitiva osporenog rešenja.

Ocenjujući navod zahteva kojim se ukazuje na retroaktivnu primenu Smernica za primenu Uredbe o kriterijumima za određivanje visine iznosa koji se plaća na osnovu mere zaštite konkurencije i procesnog penala, načinu i rokovima njihovog plaćanja i uslovima za određivanje tih mera iz 2011. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da oni nisu osnovani, imajući u vidu da se ne radi o relevantnom podzakonskom aktu, jer taj akt predstavlja formu u kojoj tuženi organ uređuje i ujednačava svoje postupanje u istim ili sličnim situacijama.

Kako je pobijana odluka Upravnog suda doneta po održanoj usmenoj javnoj raspravi u smislu odredbe člana 34. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, na kojoj podnosilac zahteva nije tražio da mu se pruži uvid u podatke u koje, prema navodima zahteva, nije imao mogućnosti da izvrši uvid u toku upravnog postupka, kako bi se o istima izjasnio, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su navodi zahteva kojima se ukazuje na nedostatke sprovođenja dokaznog upravnog postupka neosnovani.

Činjenica da pobijana presuda Upravnog suda ne sadrži pouku o pravnom sredstvu nije od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, jer je podnosilac podnetim zahtevom ostvario svoje pravo iz člana 49. Zakona o upravnim sporovima.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio i ostale navode zahteva, pa je našao da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijane presude, jer je presuda doneta bez povreda pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava, te je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU dana 06.02.2014. godine, Uzp 181/2013

Zapisničar, Predsednik veća – sudija, Vesna Mraković,s.r. Olga Đuričić,s.r.