Protivna stranka nije dala odgovor na zahtev, već je samo dostavila spise predmeta.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, tuženi organ je pravilno osporenim zaključkom odbacio predlog tužioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Veća Disciplinske komisije Dk 116-4/09-163 od 18.09.2009. godine, pravilnom primenom odredbe člana 246. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je našao da okolnost na kojoj se predlog zasniva nije učinjena verovatnom. Prema stanovištu tuženog organ koje je prihvatio i Upravni sud, presuda Upravnog suda - Odeljenja u Kragujevcu I-2 U 976/12 od 13.02.2014. godine, koja je doneta po tužbi BB, ne predstavlja dokaz koji bi bitno uticao na rešenje upravne stvari tužioca da je bila iznesena ili upotrebljena u ranijem postupku, jer nije doneta u istom upravnom sporu, te ne postoji identitet stranaka i predmeta spora.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ona doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog zaključka, a obrazloženje pobijane odluke sadrži jasne i određene razloge kojima se Upravni sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog zaključka, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilac nije učinio verovatnim postojanje razloga za ponavljanje postupka propisanih odredbama člana 239. stav 1. tač. 1), 3) i 5) Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'' 33/97 i 31/01, ''Službeni glasnik RS'' 30/10), jer je, kao novi dokaz u smislu odredbe člana 239. stav 1. tačka 1) Zakona, naveo presudu Upravnog suda I-2 U 976/12 od 13.02.2014. godine, kojom je cenjena zakonitost rešenja donetog u disciplinskom postupku protiv BB, a ne protiv podnosioca zahteva. Za kvalifikaciju novog dokaza u ovom slučaju bitno je da se on odnosi na činjenice koje su postojale u vreme vođenja ranijeg postupka, i koji bi sam ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima mogao dovesti do drugačijeg rešenja u pogledu disciplinske odgovornosti podnosioca zahteva da je upotrebljen u ranijem postupku. Presuda iz koje proizlazi da disciplinski starešina nije raspolagao dovoljnim dokazima na osnovu kojih bi se utvrdila disciplinska odgovornost BB, ne čini verovatnim postojanje razloga za ponavljanje disciplinskog postupka vođenog protiv podnosioca, bez obzira na njegovo subjektivno mišljenje da isprave i drugi brojni dokazi na osnovu kojih je utvrđena njegova disciplinska odgovornost nisu pouzdan dokaz da je počinio nedozvoljene radnje u vršenju službene dužnosti. Navedena presuda ne predstavlja ni razlog za ponavljanje postupka iz tač. 3) i 5) stava 1. člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku, jer se ne radi o presudi donesenoj u krivičnom postupku na kojoj je zasnovano rešenje o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, niti o presudi kojom je rešeno prethodno pitanje.

Nalazeći da ostali navodi zahteva nisu osnovani i ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

dana 16.09.2019. godine, Uzp 268/2019

Zapisničar,                                                                                                                 Predsednik veća – sudija,

Dragica Vranić,s.r.                                                                                                 Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić