Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, кога није обавестио о седници већа, као ни браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа, на основу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет и, након оцене навода у захтеву, нашао:

Указујући на повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног АА, у захтеву за заштиту законитости истиче да се оштећена, с обзиром на то да не живи у заједничком домаћинству са окривљеним, не може сматрати чланом породице окривљеног у смислу члана 112. тачка 28) КЗ, што је битно обележје овог кривичног дела који услов је том одредбом кумулативно прописан, поред постојања сродничког односа између наведених лица, да би се сматрали члановима породице.

По оцени Врховног касационог суда, неосновано бранилац окривљеног у поднетом захтеву указује на повреду закона из члана 439. тачка 1) ЗКП. Околности наведене у предметном захтеву бранилац окривљеног истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни 3, четврти став образложења своје пресуде Кж1 278/20 од 28.09.2020. године дао довољне и јасне разлоге, које Врховни касациони суд прихвати и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на те разлоге упућује.

Према наводима захтева браниоца окривљеног, суд је одбио да изведе доказе које је предлагала одбрана и то да изврши увид у списе предмета Центра за социјални рад у Лесковцу, поводом пријава које је окривљени подносио против оштећене и да саслуша полицајце који су обавили увиђај приликом подношења пријава о наводном насиљу у породици, из којих доказа би се разјасниле све околности конкретног случаја, наводећи и то да правноснажном пресудом није на несумњив начин утврђено да је душевно стање и спокојство оштећене било угрожено понашањем окривљеног. Према ставу браниоца, о свом душевном стању није се могла изјашњавати само оштећена будући да се ради о околности о којој се може изјашњавати само стручно лице – неуропсихијатар, с обзиром на то да је за постојање кривичног дела насиље у породици неопходно да радња извршења буде таква да је објективно подобна да доведе до угрожавања спокојства члана породице, што изведеним доказима није утврђено у овом поступку. Бранилац у захтеву истиче и то да се, полазећи од чињеница да окривљени и оштећена живе у посебним објектима, да исти нису у добрим односима, да је окривљени више пута осуђиван за насиље у породици и да се приликом издржавања казне окривљеног оштећена сама о себи старала и да обоје имају приходе те да у поступку није доказано постојање континуираног угрожавања спокојства, телесног интегритета или душевног стања оштећене, може закључити да правноснажном пресудом није доказано и утврђено да је окривљени извршио предметно кривично дело.

Изнетим наводима захтева за заштиту законитости, по оцени овога суда, бранилац окривљеног цени изведене доказе током поступка и износи своје чињеничне закључке везано за постојање објективних и субјективних законских обележја кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. КЗ у радњама окривљеног, који чињенични закључци су другачији од оних утврђених у побијаним пресудама, чиме бранилац суштински оспорава оцену изведених доказа и таквом оценом чињенично стање утврђено у побијаним пресудама, и тиме указује на повреду закона из члана 440. ЗКП.

У захтеву за заштиту законитости бранилац указује и да су побијаном пресудом повређене одредбе члана 16, члана 438. став 2. тачка 2) и тачка 3) члана 419, члана 440. став 1. и 2. члана 441. став 1. члана 423. став 1. тачка 1) и 2) и члана 451. ЗКП.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац, сходно правима која има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у правноснажној пресуди, као ни због повреда закона из члана 16, члана 438. став 2. тачка 2) и тачка 3) члана 419. члана 440. ст.1. и 2. члана 441. став 1. члана 423. став 1. тачка 1) и тачка 2) и члана 451. ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног АА у овом делу оценио као недозвољен.

Бранилац као разлоге подношења захтева за заштиту законитости наводи и повреде закона из члана 438. став 2. тачка 1), члана 438. став 1. тачка 8), члана 439. тачка 2) и тачка 3) и члана 441. став 4. ЗКП.

Одредбом члана 484. ЗКП, која прописује обавезан садржај захтева, прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за подношење (члан 485. став 1), а у случају из члана 485. став 1. тачка 2) и 3) тог законика мора се доставити одлука Уставног суда или Европског суда за људска права.

У вези са тим, одредба члана 484. ЗКП, обавезује подносиоца захтева да, када је у питању садржај захтева, поред формалног означавања законских одредби као разлога за подношење овог ванредног правног лека, у захтеву и образложи истакнуте повреде закона.

У предметном захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног, иако се формално позива на повреде закона из члана 438. став 2. тачка 1), члана 438. став 1. тачка 8), члана 439. тачка 2) и тачка 3) и члана 441. став 4. ЗКП, ове повреде није конкретизовао односно није дао разлоге у чему се исте састоје.

Имајући у виду да је Врховни касациони суд приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног везан разлозима (члан 485. став 1. у вези става 4. ЗКП), делом и правцем побијања који су истакнути у захтеву у смислу члана 489. став 1. ЗКП и да нема законско овлашћење да по службеној дужности оцењује у чему се састоје повреде закона на које се бранилац у захтеву само формално позива, то је, код напред наведеног Врховни касациони суд нашао да захтев браниоца окривљеног АА у овом делу нема законом прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. и члана 487. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић