Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу и на седници већа коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је поднет захтев, те је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног је недозвољен.

Указујући на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног АА у захтеву за заштиту законитости истиче да нижестепени судови нису узели у обзир одредбу члана 170. став 4. КЗ, која прописује да се учинилац дела из става 1. до 3. тог члана неће казнити, ако је излагање дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, или у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или из других околности види да то није учињено у намери омаловажавања, с обзиром на то да је окривљени у својој одбрани изјавио да критичном приликом није имао намеру омаловажавања приватног тужиоца и да су речи и информације које је изнео на спорној конференцији раније већ биле објављене у дневним листовима, због чега је суд и извршио увид у штампу. Према наводима захтева, нижестепени судови су погрешно закључили да окривљени пре објављивања информације супротно одредби члана 9. став 1. Закона о информисању и медијима није проверио њено порекло, истинитост и потпуност.

Врховни касациони суд налази да бранилац окривљеног изнетим наводима захтева, иако формално указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, у суштини цени изведене доказе и одбрану окривљеног оспоравајући чињенични закључак нижестепених судова да је код окривљеног постојала намера омаловажавања приватног тужиоца приликом давања изјаве и да у вези с тим не постоји основ за искључење противправности предметног кривичног дела из члана 170. став 4. КЗ, на који начин у суштини оспорава оцену доказа и истом утврђено чињенично стање у побијаној правноснажној пресуди.

Поред тога, бранилац у захтеву истиче и то да су нижестепени судови на штету окривљеног повредили одредбу члана 507. став 2. ЗКП, јер је главни претрес од 30.10.2018. године одржан у одсуству окривљеног, те да је нејасно на основу чега су нижестепени судови закључили да је спорна конференција имала карактер јавног скупа, којим наводима се указује на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП.

Како чланом 485. став 4. ЗКП, који прописује разлоге због којих окривљени односно његов бранилац сходно правима која има у поступку у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП, могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, нити због повреде закона из члана 507. став 2. и члана 438. став 2) ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар-саветник                                                                                                                       Председник већа-судија

Весна Веселиновић, с.р.                                                                                                                  Бата Цветковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић