Пресудом Вишег суда у Шапцу Гжрр1 401/2021 од 04.11.2021. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена пресуда Основног суда у Лозници Прр1 258/20 од 08.07.2021. године у првом, другом, обавезујућем делу трећег и четвртом ставу изреке. Ставом другим изреке, одбијени су као неосновани захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је, на основу члана 404. ЗПП, благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију са предлогом да се иста одбаци као недозвољена или одбије као неоснована, а тужена обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Према наведеној одредби (став први), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Наводи ревизије којима се оспорава висина штете, у коју је урачуната и законска затезна камата обрачуната комфорном методом, по оцени Врховног касационог суда оправдава одлучивање о изјављеној ревизији ради уједначавања судске праксе, у светлу правног схватања о спровођењу извршења на основу извршне исправе донете применом неуставног прописа, утврђеног на седници Грађанског одељења овог суда од 02.04.2013. године, чија је примена у овом случају могућа по аналогији (стечај је по својој природи институ колективног намирења поверилаца генералним извршењем на имовини стечајног дужника).

Из тог разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене делимично основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Привредног суда у Ваљеву Р4 Ст 1107/19 од 06.11.2019. године усвојен је тужиљин приговор и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у поступку стечаја ХК „Вискоза“ АД „Целулоза“ ДОО из Лознице. Закључком стечајног суда Ст 10/09 од 30.09.2009. године утврђено је потраживање тужиље у II исплатном реду у износу од 81.966,00 динара (главни дуг) и у IV исплатном реду у износу од 320.116,00 динара - главни дуг у износу од 195.643,00 динара и затезна камата обрачуната применом комфорне методе у износу од 124.473,00 динара. Затезна камата на новчано потраживање (главни дуг) из IV исплатног реда, обрачуната применом простог интересног рачуна до дана отварања стечаја, износи 84.870,87 динара. Тужиљи је 27.09.2010. године из средстава Фонда солидарности исплаћена неисплаћена зарада за период од 12.09. до 31.12.2008. године у износу од 56.880,00 динара.

На овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су о праву тужиље на накнаду материјалне штете, проузроковане повредом права на суђење у разумном року, и одговорности тужене за тако насталу штету одлучили правилном применом члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року. Тужена одговара за штету јер тужиља, бивша запослена код стечајног дужника, без своје кривице није наплатила своје новчано потраживање из радног односа а правноснажним решењем је утврђено да јој је у том поступку повређено право на суђење у разумном року. Наводи ревизије да стечајни поступак није окончан и да ће тужилац своје новчано потраживање намирити у том поступку, нису од утицаја на правилност одлуке у овом спору. Утврђеном повредом права на суђење у разумном року тужиља је стекла право да захтева од тужене накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања у поступку стечаја, без обзира на то што тај поступак још увек није окончан. Исплатом накнаде штете тужена ступа у поступак стечаја на место тужиље, и у том поступку може наплатити своје потраживање у висини исплаћене накнаде материјалне штете.

Међутим, по оцени Врховног касационог суда, основани су наводи ревизије о погрешној примени материјалног права при одређивању висине штете.

Закључком стечајног суда тужиљи је признато потраживање у одређеном новчаном износу, у који је урачуната и приписана главници законска затезна камата обрачуната до дана отварања стечајног поступка. Обрачун законске затезне камате извршен је применом одредбе члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ број 9/01), важећег у време доношења означеног закључка. Том одредбом било је прописано да се обрачун дуга увећаног за затезну камату врши тако што се фискна стопа од 0,5% множи износом главног дуга увећаног за камату по стопи из члана 2. тачка 1. тог закона, применом комфорне методе. Одлуком Уставног суда Уз 82/2009 од 12.07.2012. године објављеном у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 73 од 27.07.2012. године, утврђено је да је одредба члана 3. став 1. наведеног закона у делу који гласи: „применом комфорне методе“, није у сагласности са Уставом. Након објављивања ове одлуке, у стечајном поступку је применом пропорционалне методе (прост интересни рачун) обрачуната законска затезна камата на новчано потраживање тужиље из IV исплатног реда и утврђена њена висина у износу од 84.870,87 динара.

Првостепени суд је, имајући у виду делимичну исплату извршену из средстава Фонда солидарности, досудио тужиљи накнаду штете. По становишту тог суда, имајући у виду садржину одредбе члана 60. Закона о Уставном суду, означена одлука Уставног суда не може се примењивати ретроактивно - на односе који су настали и правноснажно решени пре дана њеног објављивања, а у конкретном случају протекао је и рок прописан чланом 61. тог закона за измену коначног и правноснажног појединачног акта донетог на основу неуставног прописа.

Другостепени суд је одбио жалбу тужене, али у образложењу донете пресуде није посебно ценио њене наводе да је потраживање тужиље, било нужно кориговати у делу обрачунате законске затезне камате у складу са одлуком Уставног суда (прерачунати је применом простог интересног рачуна) и чланом 60. став 3. Закона о Уставном суду.

Изложено правно становиште првостепеног суда, чију исправност другостепени суд није ценио када је одлучивао о жалби тужене, по схватању Врховног касационог суда није правилно.

Одредбом члана 60. став 3. Закона о Уставном суду прописано је да се извршење правноснажних појединачних аката, донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето, обуставиће се. У конкретном случају, Уставни суд није одредио начин отклањања последица насталих применом неуставне одредбе о начину обрачуна затезне камате применом комфорне методе. Обрачун камате применом те методе практично представља обрачун камате на камату. То је супротно начелу забране анатоцизма, садржаном у члану 279. став 1. Закона о облигационим односима, и суштини законске затезне камате која се од претпостављене штете претвара у новчану казну чија висина знатно премашује претрпљену стварну штету, што није дозвољено. Одредбе о затезној камати су императивне природе, што значи да се код принудне наплате по службеној дужности примењује каматна стопа прописана законом за цео период у коме се камата обрачунава. У ситуацији када је главници приписана затезна камата, обрачуната по методи која је проглашена неуставном, нужно је по службеној дужности извршити разграничење и поново обрачунати камату применом методе простог интересног рачуна.

У овом случају то је и учињено, због чега је Врховни касациони суд делимично усвојио ревизију тужене и преиначио пресуде нижестепених судова тако што је одбио захтев за износ од 39.602,13 динара - разлику између затезне камате обрачунате до дана отварања стечајног поступка применом комфорне методе и затезне камате обрачунате до истог дана применом методе простог интересног рачуна и приписане главници, те применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у другом ставу изреке.

У преосталом делу ревизија туженог није основана, због чега је у смислу члана 414. став 1. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Одлука о захтевима странака за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у четвртом ставу изреке, донета је применом члана 165. став 1. и 2. у вези са члановима 153. став 2. и 154. ЗПП, имајући у виду делимичан успех тужене у том поступку и нужност трошкова тужиље за састав одговора на ревизију.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић