У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Лидије Ђукић, Божидара Вујичића, Браниславe Апостоловић и Зоране Делибашић, чланова већа, у правној ствари тужилаца АА из ... и ББ из ..., чији је заједнички пуномоћник Ненад Зечевић, адвокат из ..., против туженог ЈКП „Паркинг сервис“ Нови Сад, чији је пуномоћник Александар Бојков, адвокат из ..., ради исплате разлике накнаде трошкова за исхрану у току рада, одлучујући о ревизији тужиоца АА изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 554/18 од 12.03.2018. године, у седници одржаној 24.01.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца АА, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 554/18 од 12.03.2018. године, као изузетно дозвољеној.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1 554/18 од 12.03.2018. године и пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1679/16 од 02.11.2017. године у делу којим је одбијен тужбени захтев тужиоца АА и у делу којим је одлучено о трошковима поступка у односу на њега, па се обавезује тужени ЈКП „Паркинг сервис“ из Новог Сада да тужиоцу АА из ..., на име разлике накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од децембра 2013. године закључно са 31.12.2014. године, плати: - 642,35 динара са законском каматом од 01.02.2014. године до исплате, - 942,03 динара са законском каматом од 01.03.2014. године до исплате, - 2.355,06 динара са законском каматом од 01.04.2014. године до исплате, - 897,20 динара са законском каматом од 01.05.2014. године до исплате, - 2.355,08 динара са законском каматом од 01.06.2014. године до исплате, - 1.884,06 динара са законском каматом од 01.07.2014. године до исплате, - 785,05 динара са законском каматом од 01.08.2014. године до исплате, - 1.945,66 динара са законском каматом од 01.09.2014. године до исплате, - 1.009,41 динар са законском каматом од 01.10.2014. године до исплате, - 1.749,33 динара са законском каматом од 01.11.2014. године до исплате, - 2.632,25 динара са законском каматом од 01.12.2014. године до исплате, - 3.515,30 динара са законском каматом од 01.01.2015. године до исплате и - 3.412,25 динара са законском каматом од 01.02.2015 године до исплате, а све у року од 8 дана од пријема преписа пресуде.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени ЈКП „Паркинг сервис“ из Новог Сада да тужиоцу АА накнади трошкове поступка од 107.690,00 динара у року од 8 дана од пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 1679/16 од 02.11.2017. године, ставом првим и другим изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезан тужени да тужиоцу АА, на име мање исплаћених трошкова за исхрану у току рада, за октобар 2014. године, плати 23,48 динара са законском затезном каматом почев од 01.12.2014. године до исплате, док је ставом трећим изреке, одбијен његов тужбени захтев, којим је тражио да се тужени обавеже да му, по истом основу, а за период од децембра месеца 2013. године закључно са децембром 2014. године плати појединачне месечне износе са припадајућом законском каматом (висина износа и датуми доспећа камате су ближе одређени овим ставом изреке). Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиоцу ББ, на име мање исплаћених трошкова за исхрану у току рада, за октобар 2014. године, плати 14,35 динара са законском затезном каматом почев од 01.12.2014. године до исплате, док је ставом петим изреке, одбијен његов тужбени захтев, којим је тражио да се тужени обавеже да му, по истом основу, а за период од септембра 2013. године закључно са децембром 2014. године плати појединачне месечне износе са припадајућом законском каматом (висина износа и датуми доспећа камате су ближе одређени овим ставом изреке). Ставом шестим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 554/18 од 12.03.2018. године, ставом првим изреке жалбе странака су одбијене, као неосноване и првостепена пресуда потврђена у одбијајућем делу и делу одлуке о трошковима поступка, док су ставом другим изреке одбијени захтеви странака за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац АА је изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, на основу члана 404. ЗПП, ради разматрања правног питања од општег интереса и уједначавања судске праксе.

Применом члана 404. став 1. наведеног Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према став 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом у делу који се побија ревизијом тужиоца АА, одлучено је о накнади разлике на име мање исплаћених трошкова за исхрану у току рада, у периоду од децембра 2013. закључно са 31.12.2014. године, али судови налазе да је његов тужбени захтев основан само за исплату ових трошкова за октобар 2014. године, у висини од 23,48 динара док је у осталом делу његов тужбени захтев неоснован.

Врховни касациони суд налази да су у конкретном случају испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, јер правно схватање изражено у нижестепеним одлукама, о накнади трошкова исхране за време рада и начину обрачуна исте, одлучено је уз примену материјалног права које одступа од правног схватања израженог у одлукама Врховног касационог суда, али и у другим одлукама Апелационог суда у Новом Саду са тужбеним захтевом и чињеничним стањем као у овој правној ствари, о чему је тужилац доставио доказе уз ревизију, чиме су испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиоца АА основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на ком је заснован правноснажна одлука, у делу који се ревизијом побија, тужилац АА је био у радном односу код туженог. У спорном периоду од децембра 2013. до децембра 2014. године, била су у примени два општа акта и то Колективни уговор туженог и Посебни колективни уговор за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада, који је важио у периоду од 18.05.2013. до 31.12.2014. године. Одредбом члана 53. КУ туженог одређено је да запослени има право на месечну накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини од 20% просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике Србије, према последњем објављеном податку републичког органа за послове статистике. Одредбом члана 41. ПКУ за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада, прописано је да запослени има право на месечну накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини од 15% просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике Србије, према последњем објављеном податку републичког органа за послове статистике. Међу странкама није спорно да тужени није запосленима, па ни тужиоцу, исплаћивао накнаду трошкова за исхрану у току рада у висини утврђеној Колективним уговором (туженог), ни у висини обрачунатој према ПКУ за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада. Према Програму пословања за 2014. годину, за који је тужени добио сагласност, тужени је на синтетичком конту 520 (трошкови зарада, накнада зарада и остали лични расходи), а имајући у виду неутрошена – расположива средства у односу на планирана средства на овом конту, тужени је имао довољно неутрошених средстава да тужиоцу АА у целости исплати разлику између исплаћене накнаде трошкова за исхрану у току рада и накнаде на коју би имао право применом члана 53. КУ туженог и члана 41. ПКУ за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада.

Код овако утврђеног чињеничног стања, побијеном одлуком је одбијен тужбени захтев за исплату тражене накнаде (осим за 23,48 димара за месец октобар 2014. године), применом члана 50. и 51. Закон о јавним предузећима и члана 1. Уредбе о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима. У одлуци се наводи да према наведеним одредбама, у јавним предузећима којима је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединице локалне самоуправе, а која обављају делатност од општег интереса, зарада се исплаћује у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, па јавно предузеће послује на основу претходно донетог програма пословања, на који оснивач даје сагласност, а који обавезно садржи све позиције расхода за целу календарску годину – по наменама, што значи и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада и запослености у истом предузећу. Додатно планирана политика зарада се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада Републике Србије. Имајући ово у виду, као и да је утврђено да на наведеном конту 520, код туженог није било довољно расположивих средстава да се свим запосленима изврши исплата накнада трошкова за исхрану у току рада у складу са наведеним одредбама КУ туженог, односно ПКУ, а да је тужиоцу исплаћена накнада за исхрану у спорном периоду у оквиру планираног укупног износа средстава за зараде запослених, а у складу са Програмом пословања, то нижестепени судови закључују да не постоји основ за исплату ове накнаде тужиоцу, због чега је његов тужбени захтев одбијен, као неоснован.

Врховни касациони суд налази да се ревизијом основано указује на погрешну примену материјалног права..

Наиме, одредбом члана 118. став 1. тачка 6. Закона о раду („Сл. гласник РС“ бр. 24/05, ... и 32/13), прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то и за исхрану у току рада, уколико послодавац ово право није обезбедио на други начин. Одредбама члана 42. Посебног колективног уговора за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада од 10.05.2013. године и члана 53. Колективног уговора туженог, прописано је да запослени има право на месечну накнаду трошкова за исхрану у току рада и то Колективним уговорм туженог у висини од 20% просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике Србије, према последњем објављеном податку републичког органа за послове статистике.

Иако је и Законом о раду предвиђена обавеза послодавца да запосленим плати накнаду трошкова за исхрану у току рада, а Колективним уговором туженог и Посебним колктивним уговором за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада, чији су потписници Град Нови Сад и репрезентативни синдикати јавних комуналних предузећа у Новом Саду, одређена висина ове накнаде, тужени у спорном периоду тужиоцу није исплатио ову накнаду у складу са одредбама колективних уговора, јер средства за ову намену нису предвиђена Програмом пословања туженог. Имајући ово у виду, Врховн касациони суд налази да тужени није могао тужиоцу ускратити право признато законом, те да тужиоцу припада тражена накнада трошкова исхране и то у висини утврђеној наведеним Колективним уговором туженог, којим је сам тужени признао запосленима право на већи проценат на име ове накнаде него што је то учињено Посебним колективним уговором, а чија висина је утврђена оценом налаза и мишљења судског вештака. Околност што тужени Програмом пословања није предвидео новчана средства и за ову намену, не ослобађа га обавезе да поступа у складу са појединачним и општим актима о раду (уговором о раду, анексом уговора о раду, Посебним колективним уговором и Колективним уговором код туженог). План и програм пословања туженог послодавца не може дерогирати одредбе општих аутономних извора радног права и обавезе туженог из уговора о раду и анекса уговора о раду, које је тужени закључио са тужиоцем, с обзиром да су закључени на основу Закона о раду, као императивног прописа. Стога тужилац има право на накнаду трошкова исхране у траженом износу, у складу са уговором о раду, Посебним колективним уговором за јавна комунална и друга јавна предузећа Града Новог Сада и Колективним уговором туженог.

Имајући у виду изнето, Врховни касациони суд налази да су нижестепене одлуке, којима је одбијен тужбени захтев, донете уз погрешну примену материјалног права, па је применом члана 416. став 1. ЗПП, усвојио ревизију тужиоца АА и преиначио побијане одлуке у одбијајућем делу, тако што је усвојио тужбени захтев, односно одлучио као у ставу другом изреке.

Тужилац је успео у поступку по ревизији, па му на основу члана 153. и 154. ЗПП, припадају опредељени трошкови овог поступку, који су му досуђени у висини од 132.090,00 динара и то на име награде адвокату за састав тужбе, 6 образложених поднесака и за састав ревизије, те за приступ и заступање од стране адвоката на 5 одржаних рочишта, све у складу са тарифним бројем 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Сл. гласник РС“ бр.121/12), на име таксе на тужбу, ревизију и ревизијску одлуку, као и на име трошкова вештачења. Тужиоцу нису признати (тражени) трошкови заступања од стране адвоката у двоструком износу, с обзиром да је ревизију изјавио само један тужилац (АА), док је у односу на другог тужиоца, ББ, тужбени захтев правноснажно одбијен, а против правноснажне другостепене одлуке он није изјавио ревизију.

На основу изнетог, применом члана 165. ЗПП, Врховни касациони суд, је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић