У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које могу бити ревизијски разлог у смислу члана 407. наведеног закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је закључила уговор о раду са туженом 23.09.2011. године, којим је засновала радни однос на одређено време ради обављања послова васпитача у ..., до повратка раднице са боловања. Међутим, током рада код тужене обављала је послове васпитача у ... и ..., мењајући више одсутних радница због боловања, све до престанка радног односа 25.10.2012. године. Тужена је 25.10.2012. године донела решење којим је тужиљи отказала уговор о раду, уз образложење да је тужиља засновала радни однос на одређено време до повратка раднице са боловања, те с обзиром да се радница враћа, стекли су се услови за отказ уговора о раду. Против овог решења тужиља је изјавила приговор који је тужена одбила, па је 18.12.2012. године тужиља поднела тужбу ради поништаја одлуке о избору кандидата на место васпитача приправника, а суд је такав захтев одбио и наведена пресуда је правноснажна 14.04.2014. године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили захтев тужиље за поништај решења о отказу и накнаду штете по основу незаконитог отказа, правилно налазећи да је решење о отказу уговора о раду тужиљи законито, обзиром да није било услова за примену члана 37.став 4. Закона о раду, већ неоснованост тужбеног захтева произлази из Закона о основама система образовања и васпитања, који је у члану 132. став 9. прописао да радни однос на одређено време (запослених у образовно-васпитним установама) не може да прерасте у радни однос на неодређено време.

Наводима ревизије се примена материјалног права у ревизијом побијаној одлуци не доводи у сумњу.

Имајући у виду стање у спису, предмет спора је поништај решења о отказу уговора о раду, из разлога испуњености услова за преображај радног односа и накнада штете. У таквој ситуацији, правилна примена материјалног права упућује на примену Закона о основама система образовања и васпитања (''Службени гласник РС'' бр. 72/09, 52/11), који се у конкретној ситуацији примењује као посебан примаран пропис, док је примена Закона о раду, као општег прописа, супсидијарна (члан 2. став 2.), у односу на она питања која нису регулисана одредбама посебног закона.

Наведеним Законом о основама система образовања и васпитања, чланом 132. став 1. тачка 1., прописано је да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради замене одсутног запосленог до 60 дана. Сагласно тој законској одредби, тужиља је код тужене засновала радни однос на одређено време, закључењем уговора о раду за обављање послова васпитача, без конкурса. Одредбом члана 132. став 9. истог закона, изричито је прописано да радни однос на одређено време не може да прерасте у радни однос на неодређено време. Наведена одредба принудног је карактера и односи се на сва запослена лица у образовно-васпитној установи, као и на сваки уговор о раду на одређено време, без обзира да ли је закључен по конкурсу или без конкурса и под којим условима.

Како одредба члана 132.став 9. Закона о основама система образовања и васпитања, као посебна одредба, искључује могућност преображаја радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време, па таквом својом формулацијом и правним дејством спречава примену опште одредбе члана 37. став 4. Закона о раду. Због тога је правилно закључивање нижестепених судова да није основан тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и накнаду штете.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић