У поступку нису учињене битне повреде из чл. 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Врховни касациони суд као другостепени пази по службеној дужности.

У конкретном случају, предлагач је 10.08.2015. године Апелационом суду у Крагујевцу поднео захтев за заштиту права на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Пријепољу П1 386/10. Тражио је да се утврди повреда овог права и одреди примерена накнада због повреде права у износу од 50.000,00 динара, као и трошкови за састав захтева. Предлагач је у својству тужиоца 01.06.2010. године Основном суду у Пријепољу поднео тужбу ради исплате неисплаћених додатака на плату. Тужба је поднета против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, ППУ Пријепоље, Полицијска испостава Пријепоље. У поступку је заказано и одржано више рочишта. Припремно рочиште заказано је после 10 месеци од момента подношења тужбе, а на неколико рочишта суд није извео ни један доказ, нити предузео потребне процесне радње ради благовременог достављања писмених доказа потребних ради вештачења, нити је благовремено достављао налазе и мишљења судског вештака. Главна расправа је била закључена 29.04.2014. године, а потом отворена и одређен застој противно Закону о парничном поступку. Предлагач (тужилац у том спору) својим понашањем није допринео неразумно дугом трајању овог поступка. Коначно, 29.05.2015. године донета је првостепена пресуда и експедована странкама 26.06.2015. године. Тужилац је изјавио жалбу у односу на одлуку о трошковима поступка, а тужени у односу на главну ствар, после чега је решењем жалбеног суда Гж1 2063/15 од 22.09.2015. године првостепена пресуда укинута и предмет враћен на поновно суђење. Основни суд у Пријепољу примио је списе из жалбеног суда 05.10.2015. године, а странкама је достављено другостепено решење жалбеног суда 09.11.2015. године. У време сачињавања службене белешке није било доказа о томе да је рочиште у поступку пред првостепеним судом заказано. Од момента подношења тужбе до момента подношења захтева предлагача у овом ванпарничном поступку прошло је више од пет година, а поступак није правноснажно окончан.

Имајући у виду тако утврђене чињенице, у жалби предлагача основано се указује да је првостепени суд, приликом одређивања висине накнаде због повреде права на суђење у разумном року, погрешно применио процесне одредбе из Закона о уређењу судова, Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода и Устава Републике Србије.

Имајући у виду природу овог спора из радног односа, који је хитне природе, чињеницу да се не ради о посебно сложеном предмету, као и околност да предлагач својим понашањем није допринео неразумно дугом трајању овог поступка, по оцени Врховног касационог суда, адекватну сатисфакцију предлагачу, коме је повређено право на суђење у разумном року, представља износ од 30.000,00 динара (још 10.000,00 динара), којим ће се постићи сврха заштите прописана чланом 8а и 8б Закона о уређењу судова. Досуђивање накнаде у већем износу било би противно циљу коме служи, чиме би се погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, због чега је преко одређеног износа накнаде жалба предлагача одбијена као неоснована.

Правилна је одлука о трошковима првостепеног поступка у износу од 6.000,00 динара на име састава иницијалног акта од стране пуномоћника – адвоката, донета применом Тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, имајући у виду да предлагач трошкове за судску таксу за захтев и одлуку није тражио.

Како је предлагач успео у жалбеном поступку, применом Тарифног броја 16. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“, бр. 121/12), предлагачу су признати трошкови за састав жалбе у износу од 12.000,00 динара.

На основу чл. 401. став 1. тачка 2. и 3. ЗПП у вези чл. 8а, 8б и 8в Закона о уређењу судова одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Предраг Трифуновић, с.р.