Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018 и 18/2020) и оценио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда одредаба парничног поступка, због којих се ревизија може изјавити применом члана 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су су биле у интимној вези од марта до децембра 2020. године. Тужиља је радила на бензинској пумпи на којој су били паркирани камиони туженог и његовог брата. Странке су се виђале и у вишемесечном трајању одржавале интимне односе, тужиља као девојка и тужени као ожењен човек. Тужиља је одлучила да везу прекине у децембру 2020.године. Након тога, тужени је 02.05.2021. године док је тужиља радила дошао у ресторан на пиће са једним човеком, тужиљи се није обраћао. Тужиља је одмах изашла из ресторана и послала телефонску поруку супрузи туженог. У стању узнемирености супруга је назвала туженог захтевајући да дође кући, што је он и учинио. Потом, тужени је назвао телефоном тужиљу и упутио претње, рекавши да има пиштољ и да ће доћи да убије њену мајку и све по кући. Уплашена од претњи, тужиља је позвала колегиницу да је одвезе до куће, близу куће изашла је из возила да сачека туженог, дошло је до препирке и свађе између њих, те и до физичког сукоба. И то, када је тужиља одбила да по позиву туженог уђе у његово возило, он ју је два пута бацио на бетон. У сукобу тужиља је ударила туженог. Након што их је комшиница раздвојила, тужени је отишао, а тужиљина колегиница позвала полицију. Због повреда задобијених у овом сукобу тужиља и тужени су се обратили лекару. Поводом описаног догађаја тужиљи и туженом су изречене мере забране приласка једно другом. Мере су истекле 04.06.2021. године. Потом, 16.06.2021. године тужиљи је продужена мера забране контактирања и приласка туженом, а разлог су претеће поруке које је тужиља послала туженом, мера је одређена са трајањем до 17.07.2021. године. Тужиља је након свега отишла у Црну Гору на извесно време како би се склонила, а и даље страхује од туженог односно страхује да ће тужени покушати да јој се приближи.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови одлучили када су усвојили тужбени захтев налазећи да су у конкретном случају испуњени услови за одређивање мере заштите од насиља у породици позивајући се на одредбе члана 3. тачка 2, члана 197. и 287. Породичног закона.

Према одредби члана 197. став 1. Породичног закона, насиље у породици јесте понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Ставом 2. истог члана наведена су понашања која се неизоставно сматрају насиљем у породици. Ставом 3. истог члана прописано је да се члановима породице између осталог сматрају и лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези.

У конкретном случају, утврђено је да су странке биле у емотивној и сексуалној вези, по чијем прекиду су обострано испољена понашања са карактеристикама насиља у породици. Поступање туженог после тужиљине поруке његовој супрузи, имало је обележје озбиљне претње упућене тужиљи, стављањем у изглед зла које прети њој блиским особама и њој лично, при чему се тужени упутио према дому у ком она живи. На основу утврђеног о понашању туженог упућивањем претње и изазивањем физичког сукоба, као ситуација узнемирујућих и угрожавајућих за мир, спокојство и психички интегритет тужиље, правилно су закључили нижестепени судови да су се стекли услови за изрицање мере заштите од насиља у породици на основу члана 197. став 1. и 2. Породичног закона, издавањем забране даљег узнемиравања. Ова мера је одређена у одговарајућем трајању, имајући у виду околности конкретног случаја и одредбу члана 198. став 3. наведеног закона, којом је прописано да мере заштите од насиља у породици може трајати највише годину дана. Одредбом члана 199. овог Закона, предвиђено је да се мера заштите од насиља у породици може продужавати све док не престану разлози због којих је мера била одређена.

Неосновани су ревизијски наводи којима се указује да поменути сукоб који се догодио између тужиље и туженог дана 02.05.2021. године, не може да се квалификује као насиље у породици зато што се ради о појединачном инциденту, а не о угрожавању телесног интегритета, душевног здравља или спокојства у временском трајању.

У конкретном случају, испољено насиље не своди се на један чин или акт без последица. Тужени је упућеном претњом изазвао страх код тужиље, доласком продубио конфликт, који се није задржао само на вербалној основи, већ је прерастао у физички сукоб, у ком је тужени употребио физичку силу у односу на тужиљу. Демонстрација вербалне агресије и физичке силе се не може толерисати. Полазећи од постулата нулте толеранције на насиље, Врховни касациони је оценио да ревизија туженог није основана.

Имајући у виду да је тужени извршио акте психичког и физичког насиља према тужиљи, са којом је био у емотивној и сексуалној вези, испуњени су услови за пружање тражене правне заштите у смислу члана 197. Породичног закона.

Мере породичноправне заштите имају превентивни карактер. Сврха мера је да се њиховом применом спречи поновно извршење насиља, те обезбеди нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности лица изложених насиљу, као и непосредним или посредним жртвама.

Мере заштите од насиља у породици не штите само жртве насиља, већ и починиоце, јер их својим постојањем и деловањем осујећују у понављању таквог недозвољеног понашања и следом тога заштићују од поновног трпљења законских последица. За жртве породичног насиља ове мере заштите треба да обезбеде живот без страха од даљег насиља. У конкретном случају, парничне странке су у озбиљно поремећеним односима, таквим да је дошло до узајамног психичког и физичког насиља. Зато је потребно да буде одређена временска и просторна дистанца између њих. То је посебно битно, јер је тужиља млада девојка, док је тужени породичан човек који има супругу, а крајњи циљ ових мера је заштита породице као основне, али и најзначајније заједнице људског друштва, породице као целине, али и сваког њеног члана појединачно.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог неоснована.

Такође, захтев туженог за накнаду трошкова поступка по ревизији, одбијен је као неоснован, с обзиром да тужени изјављеном ревизије није постигао успех.

На основу одредбе члана 414. и члана 165. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одучио као у изреци.

Председник већа- судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић