Рев2 850/2022 3.19.1.25.1.4; посебна ревизија

Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 850/2022
31.03.2022. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: др Драгише Б. Слијепчевића, председника већа, Јасмине Стаменковић, др Илије Зиндовића, Бранка Станића и Татјане Матковић Стефановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца – противтуженог АА из ..., чији је пуномоћник Јован Продановић, адвокат из ..., против туженог – противтужиоца ЈКП „Зеленило“ Панчево, чији су пуномоћници Бранислав Бјелица и Зоран Крстић, адвокати из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог – противтужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2758/21 од 10.11.2021. године, у седници већа одржаној дана 31.03.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

I ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог.

II ПРЕИНАЧАВАЈУ СЕ пресуде Основног суда у Панчеву П1 277/20 од 05.04.2021. године и Апелационог суда у Београду Гж1 2758/21 од 10.11.2021. године и ПРЕСУЂУЈЕ:

УСВАЈА СЕ противтужбени захтев туженог па се утврђује да тужилац, као запослени код корисника јавних средстава нема право на исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора према Посебном колективном уговору за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије од 18.03.2015. године и Посебном колективном уговору за јавна и јавно – комунална предузећа Града Панчева од 25.06.2015. године за време важења Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Сл. гласник РС“, бр. 116/2014).

ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора исплати укупан износ од 33.418,39 динара, за период од 01.07.2017. године до 07.11.2018. године, у траженим износима са законском затезном каматом.

ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова исхране у току рада исплати укупан износ од 21.131,06 динара, за период од 01.07.2017. године до 07.11.2018. године, у траженим износима са законском затезном каматом.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да се обавеже тужени да му накнади трошкове парничног поступка.

III ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом накнади трошкове поступка у износу од 34.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Панчеву П1 277/20 од 05.04.2021. године, у ставу првом изреке одбијен је противтужбени захтев туженог којим је тражио да се утврди да тужилац као запослени код корисника јавних средстава нема право на наплату-исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора према Посебном колективном уговору за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије од 18.03.2015. године и Посебном колективном уговору за јавна и јавнокомунална предузећа Града Панчева од 25.06.2015. године за време важења Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ 116/2014), као и захтев да се обавеже тужилац да туженом накнади парничне трошкове. Ставом другим, усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да на име накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора исплати укупан износ од 33.418,39 динара, за период од 01.07.2017. године до 07.11.2018. године у траженим износима, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом трећим, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова исхране у току рада исплати укупан износ од 21.131,36 динара, за период од 01.07.2017. године до 07.11.2018. године у траженим износима са припадајућом законском затезном каматом. Ставом четвртим, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 62.188,50 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2758/21 од 10.11.2021. године, потврђена је пресуда Основног суда у Панчеву П1 277/20 од 05.04.2021. године.

Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је благовремено изјавио ревизију са позивом на одредбу члана 404. ЗПП, због погрешне примене материјалног права и ради уједначавања судске праксе по овом питању.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије, сходно одредби става 2. истог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, Врховни касациони суд налази да је потребно дозволити одлучивање о посебној ревизији туженог у интересу равноправности грађана. Наведено из разлога што се побијаном другостепеном пресудом одступа од правног схватања Врховног касационог суда, изнетог у одлукама у истој чињеничноправној ситуацији.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући другостепену пресуду у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд налази да је ревизија туженог основана.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеним чињеницама, тужилац је био запослен код туженог на одређено време до 01.01.2019. године. Послодавац је запосленима, међу којима је био и тужилац, исплаћивао у утуженом периоду накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у складу са својим Правилником о зарадама, накнадама зараде, додацима на зараду и друга примања од 20.12.2005. године. У утуженом периоду код туженог је био на снази Посебан колективни уговор за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије (на снази од 26.03.2015. године) и Посебан колективни уговор за јавна и јавно-комунална предузећа Града Панчева (на снази од 03.07.2015. године). Оба Посебна колективна уговора садрже идентичну одредбу у погледу висине трошкова регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за исхрану. Предвиђено је да запослени има право на регрес за коришћење годишњег одмора најмање у висини од 1/12 месечно од 75% просечно исплаћене зараде, са припадајућим порезима и доприносима.

Предмет тужбеног захтева је разлика између наведених трошкова предвиђених поменутим Посебним колективним уговорима и накнаде коју је тужени исплатио тужиоцу за утужени период. Висина потраживања утврђена је на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке.

Првостепени суд усваја тужбени захтев тужиоца и досуђује тражену разлику између накнада предвиђених Посебним колективним уговорима и накнада које јој је тужени послодавац исплатио. Своју одлуку о основаности тужбеног захтева образлаже тиме да је након ступања на снагу Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава (у примени од 01.11.2014. године), висина накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора регулисана тек Посебним колективним уговором за јавна предузећа у комуналној делатности на територији Републике Србије, на снази од 26.03.2015. године. На описани начин, по налажењу првостепеног суда, није повећан износ тих накнада већ је утврђена њихова висина, па је тужени послодавац био дужан да поступа у складу са одредбама наведених посебних колективних уговора. Другостепени суд прихвата тако дате разлоге првостепеног суда и потврђује првостепену пресуду као правилну.

Нижестепени судови су на утврђено чињенично стање погрешно применили матетријално право.

Одредбом члана 4. став 1. Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зараде и других сталних примања код корисника јавних средстава (на снази од 28.10.2014. године) предвиђено је да су ништаве одребе општег или појединачног акта којима се повећавају основице, коефицијенти и други елементи, односно уводе нови елементи на основу којих се повећава износ плате и другог сталног примања код субјеката из члана 2. тог закона, донет за време његове примене. Циљ поменутог закона дефинисан је у члану 1. као очување финансијског система у Републици Србији и система плата и зарада у јавном сектору. Оба поменута Посебна колективна уговора код туженог донета су за време важења наведеног закона. Под зарадом се у смислу одредбе члана 105. Закона о раду, на коју сходно упућује и Закон о привременом уређивању основице, подразумева и накнада за регрес за коришћење годишњег одмора.

Поменути Посебни колективни уговори код туженог донети су након ступања на снагу Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плате односно зараде и других сталних примања код корисника јавних средстава па су ништаве одредбе тих аката којима се предвиђају елементи на основу којих се повећава износ зараде. Накнада која је предмет тужбеног захтева представља саставни део зараде, па Посебним колективним уговором, донетим након ступања на снагу Закона, ова накнада није могла бити повећана. Следи да тужилац нема право на разлику између накнада предвиђених тим Колективним уговорима и накнаде коју је по том основу тужени послодавац исплатио.

Како је на чињенично стање погрешно примењено материјално право, Врховни касациони суд преиначио је првостепену и другостепену пресуду и усвојио противтужбени захтев, а одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован, за исплату разлике између исплаћеног и траженог износа на име накнаде трошкова регреса за коришћење годишњег одмора, па је применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Одлука о трошковима донета је применом одредби члана 153, 154. и 163. ЗПП. Туженом су досуђени трошкови првостепеног поступка, које је тражио у ревизији, а који су опредељени у трошковнику туженог, достављеним у току поступка. Туженом су признати парнични трошкови у првостепеном поступку за заступање путем пуномоћника адвоката на три одржана рочишта у износу од по 7.500,00 динара и за састав два образложена поднеска у износу од по 6.000,00 динара све у складу са Адвокатском тарифом. Туженом нису признати трошкови другостепеног и ревизијског поступка јер нису опредељени у складу са чл. 163. ст. 2. ЗПП.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић