Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Узп 431/2021
11.02.2022. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Катарине Манојловић Андрић, председника већа, Гордане Џакула и Бранислава Босиљковића, чланова већа, са саветником Драгицом Вранић, као записничарем, одлучујући о захтеву АА из ..., кога заступа пуномоћник Катарина Милојковић, адвокат из ..., за преиспитивање судске одлуке - пресуде Управног суда 3 У 5086/20 од 04.11.2021. године, са противном странком Министарством финансија Републике Србије, Управом за јавни дуг, у предмету неисплаћене девизне штедње, у нејавној седници већа одржаној дана 11.02.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

Захтев се ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим диспозитива, одбијена је тужба подносиоца захтева поднета против решења Министарства финансија Републике Србије, Управе за јавни дуг број ../2019-001 од 23.12.2019. године, којим је одбачена као неблаговремена пријава потраживања коју је поднео АА из ..., заведена под бројем ../2019-001. Ставом другим диспозитива побијане пресуде одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова управног спора.

У захтеву за преиспитивање побијане пресуде подносилац понавља наводе тужбе да је неука странка и да је управни орган посебно морао имати у виду да је странка била на издржавању затворске казне, те да није била у прилици да оглас види. Указује да је пропуштањем да се примене прописи Републике Србије који се односе на поучавање неуке странке, застарелост, рокове, враћање у пређашње стање и слично дошло до повреде права на имовину које је једно од најтемељнијих, аутономних права али и претпоставка за остваривање низа осталих људских права. Предлаже да Врховни касациони суд захтев уважи и побијану пресуду преиначи или укине.

Противна странка у одговору на захтев предлаже да суд исти одбије.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева, у смислу члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао да је захтев неоснован.

Према разлозима образложења побијане пресуде, правилно је одлучио тужени орган када је оспореним решењем одбацио као неблаговремену пријаву потраживања тужиоца по основу девизне штедње и за своју одлуку је дао довољне и на закону засноване разлоге које у свему као правилне прихвата Управни суд. Ово стога што из списа предмета и разлога образложења оспореног решења, а што се тужбом и не спори, произлази да је тужилац на основу јавног позива за пријаву потраживања по основу девизне штедње објављеног дана 23.02.2017. године у високотиражним дневним листовима који се дистрибуирају на целој територији бивше републике СФРЈ (ближе наведеним у образложењу оспореног решења) и на званичним интернет презентацијама туженог, Агенције за осигурање депозита и Народне банке Србије и у „Службеном гласнику Републике Србије“ број 13/17 од 24.02.2017. године, пријаву потраживања, која је евидентирана под бројем ../2019-001 поднео дана 30.09.2019. године. Стога је тужени орган, на предлог Комисије за израду предлога о утврђивању права на исплату девизне штедње, применом члана 16. став 2. Закона о регулисању јавног дуга Републике Србије по основу неисплаћене девизне штедње грађана положене код банака чије је седиште на територији Републике Србије и њиховим филијалама на територији бивших република СФРЈ, донео оспорено решење. Наиме, како је рок за подношење пријаве почео да тече објављивањем позива дана 23.02.2017. године, а сагласно члану 11. став 1. наведеног закона истекао дана 23.02.2019. године, то је, по оцени Управног суда, правилан закључак туженог органа да је пријава поднета по истеку рока од две године од дана објављивања позива и да је стога треба одбацити као неблаговремену. Управни суд је у побијаној пресуди оценио да нису од утицаја на другачију оцену законитости оспореног решења наводи тужбе којима се указује на разлоге због којих тужилац није могао да у законом прописаном року благовремено поднесе пријаву потраживања. Ово са разлога што је позив за подношење пријава потраживања по основу девизне штедње тужени орган објавио у складу са одредбом члана 10. ст. 1. и 2. Закона о регулисању јавног дуга Републике Србије по основу неисплаћене девизне штедње грађана положене код банака чије је седиште на територији Републике Србије и њиховим филијалама на територији бивших република СФРЈ, из чега следи да је, без било каквих ограничења, био јавно доступан и прецизан у погледу рока у коме се може поднети пријава потраживања, а који рок је предвиђен и чланом 11. став 1. наведеног закона, такође објављеног у „Службеном гласнику РС“. Управни суд је указао да се ради о законском преклузивном року чијим протеком се губи право на предметно потраживање.