Presudom Apelacionog suda u Nišu 8Kž3 41/16 od 24.11.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca, a presuda Višeg suda u Vranju 3Kž 161/16 od 12.07.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Vranju 3Kž 161/16 od 12.07.2016. godine i Apelacionog suda u Nišu 8Kž3 41/16 od 24.11.2016. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Manasijević, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, a zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati Višem sudu u Vranju, kao drugostepenom sudu, na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u trenutku donošenja pobijane pravnosnažne presude Apelacionog suda u Nišu, već bila nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog u odnosu na krivična dela iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 3. KZ, za koja je isti oglašen krivim pobijanom pravnosnažnom presudom Višeg suda u Vranju, i to konkretno u odnosu na radnje preduzete septembra, oktobra i novembra meseca 2010. godine, zbog čega branilac smatra da je na taj način učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu osnovani, a iz sledećih razloga:

Radnje izvršenja pet krivičnih dela iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 3. KZ koje su optužnim predlogom javnog tužioca okrivljenom stavljene na teret i za koje je pobijanim pravnosnažnim presudama oglašen krivim, u konkretnom slučaju su vremenski zbirno opredeljene (okrivljeni se tereti da ih je izvršio tokom oktobra, novembra i decembra meseca 2010. godine) ne označavajući posebno dane u navedena tri meseca kada je i prema kojoj oštećenoj preduzeta svaka od navedenih radnji, pa imajući u vidu pravnu ocenu radnji okrivljenog učinjenih prema ukupno pet oštećenih lica i specifičnost prilika u kojima su preduzete inkriminisane radnje, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se iz napred navedenih razloga, vreme zastarelosti krivičnog gonjenja, u konkretnom slučaju, ne može računati zasebno za svaku krivičnopravnu radnju za koju je okrivljeni oglašen krivim.

U ovom slučaju koji životno predstavlja jednu jedinstvenu celinu, a u nemogućnosti dalje identifikacije u pogledu vremena izvršenja dela pojedinačno za svaku od oštećenih – zastarelost se ima računati od momenta kada je preduzeta radnja poslednjeg krivičnog dela, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, a vreme nastupanja zastarelosti se određuje prema kvalifikaciji krivičnih dela koja su mu stavljena na teret.

Stoga, kako je okrivljeni AA, pobijanim pravnosnažnim presudama oglašen krivim da je tokom oktobra, novembra i decembra meseca 2010. godine, izvršio pet krivičnih dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. u vezi člana 181. stav 3. KZ, dakle i decembra meseca 2010. godine, i kako je prema istom zakonu propisana novčana kazna ili zatvor do tri godine, to proizilazi da je u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 6. KZ u vezi člana 104. stav 6. KZ apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila u decembru 2016. godine.

Imajući u vidu da je donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 8Kž3 41/16 od 24.11.2016. godine, postupak pravnosnažno okončan pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, to se po nalaženju ovog suda, neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno da se iste zasnivaju na dokazu na kome se po zakonu ne mogu zasnivati. U vezi sa istaknutom povredom branilac navodi da sud nije mogao da zasnuje pravnosnažnu presudu na nalazu i mišljenju veštaka psihologa Snežane Stanković od 24.01.2011. godine, jer je navedeno veštačenje prema stavu branioca, obavljeno bez naredbe suda, kao i iz razloga što pomenuti veštak nije bila na spisku stalnih sudskih veštaka u vreme davanja nalaza i mišljenja, kao ni u vreme ispitivanja na pretresu pred drugostepenim sudom, zbog čega je prema oceni branioca, njen nalaz i mišljenje nezakonit dokaz na kome se presuda ne može zasnivati.

Međutim, kako je branilac okrivljenog AA, advokat Miroslav Manasijević, ovu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP isticao i u žalbi na pobijanu presudu Višeg suda u Vranju 3Kž 161/16 od 12.07.2016. godine, a prilikom odlučivanja o žalbi Apelacioni sud u Nišu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani četvrtoj, pasus treći obrazloženja pobijane presude dao jasne i dovoljne razloge, to navedene razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Iz iznetih razloga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

U zahtevu se ističe i da zakonski zastupnik maloletne oštećene DD, u konkretnom slučaju nije podneo krivičnu prijavu protiv okrivljenog, niti je u zakonom propisanom roku od tri meseca od dana saznanja za krivično delo i osumnjičenog, podneo predlog za krivično gonjenje, zbog čega branilac smatra da je time učinjena povreda člana 53. stav 2. i stav 3. ZKP.

Nadalje, u zahtevu se navodi da je drugostepeni sud postupio suprotno odredbi člana 103. stav 1. ZKP, jer nije doneo rešenje o određivanju statusa posebno osetljivog svedoka.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je nižestepeni sud postupao suprotno odredbi člana 104. stav 2. ZKP, jer braniocu i okrivljenom nije omogućio uvid u tehnčko sredstvo za prenos slike, već je samo predsednik veća imao uvid u tehničko sredstvo za prenos slike i zvuka – laptop.

Takođe, branilac u zahtevu navodi i da okrivljeom AA, apelacioni sud nije dostavio obaveštenje o održavanju sednice veća pred tim sudom, kao sudom trećeg stepena, zbog čega branilac zaključuje da je sud postupio suprotno odredbi člana 447. stav 1, 2. i 5. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 53. stav 2. i stav 3, 103. stav 1, 104. stav 2. i 447. stav 1, 2. i 5. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljenog odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Za predsednika veća-sudija

Marina Radosavljević,                                                                                                        Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić