Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Ilić, na osnovu člana 483. ZKP, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog poreda zakona iz člana „369. tačka 1) ZKP i 368. stav 1. tačka 1) ZKP“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, te privatnog tužioca obaveže da naknadi troškove krivičnog postupka, i odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja odluke o zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Vladimira Ilića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je odredbom stava 4. člana 170. KZ propisan osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda, i s tim u vezi se poziva na sentencu utvrđenu na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 23.12.2013. godine, a naime da „neće postojati krivično delo uvreda kada je kumulativno ostvaren objektivni i subjektivni uslov isključenja postojanja krivičnog dela iz člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika iako postoji saznanje o uvredljivoj izjavi“. Kako je u konkretnom slučaju, prema oceni branioca, okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u odbrani svog prava, u cilju zaštite opravdanih interesa, i kako izreka prvostepene presude ne sadrži nameru omalovažavanja kao subjektivan element bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to prema stavu branioca, u radnjama okrivljenog AA, ne postoje zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iznetim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, iz činjenica i okolnosti kojima je u izreci prvostepene presude opisan subjektivni odnos okrivljenog prema izvršenom krivičnom delu, a naime da je „to učinio u uračunljivom stanju, postupajući sa umišljajem, a bio je svestan da tako izgovorene reči škode časti i ugledu privatnog tužioca koji je postupao kao advokat i iznosio činjenice koje mu je stranka iznela i naložila, duboko vređaju njegovo ljudsko dostojanstvo, imajući pritom u vidu kada se i zašto takve reči nekome upućuju, znajući da je delo koje čini zabranjeno, ali je hteo njegovo izvršenje “, kao i samog načina izražavanja okrivljenog, proizilazi da je okrivljeni sa umišljajem uvredio privatnog tužioca pri čemu izjava nije izneta u odbrani svog prava.

Prema tome, iako u opisu predmetnog krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude, nije formalno označeno da je okrivljeni inkriminisane reči izrekao u nameri omalovažavanja, po nalaženju ovog suda, subjektivno obeležje predmetnog krivičnog dela, u smislu postojanja direktnog umišljaja proizlazi iz navedene formulacije subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu, kao i iz sadržine same izjave okrivljenog (iz izreke prvostepene presude proizilazi da je kritičnom prilikom okrivljeni vređao privatnog tužioca rečima: „da laže, da ni običan čobanin takve laži ne bi izgovorio, a ne intelektualac“...).

Zbog navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog neosnovano ukazuje da su pravnosnažne presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Za predsednika veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić